Pitanje koje nas vraća u sadašnji trenutak: Šta bi kao stare osobe rekli sebi?

Photo by Min An from Pexels

Prvo što se desi kada sebi postavimo ovo pitanje je raščlanjivanje bitnog od nebitnog. Sve ono što je nebitno otpada i ostaju prioriteti kojima damo više prostora, na koje možemo da se koncentrišemo i poguramo ih malo i ubrzamo. Jer sve ono što nas je blokiralo je odstranjeno.

Shvatimo gde smo, gde smo grešili šta je treba drugačije uraditi. Koliko su nas neki naši strahovi sputavali na našem putu, koliko smo bili pod uticajem okoline i sredine i nismo uspevali da slušamo svoj unutrašnji glas i ostvarujemo i izražavamo svoju iskonsku prirodu.

Suština je da za svaku ideju koja je naš prvi i istinski izbor srca preuzmemo akciju odmah. To je ona ideja pri kojoj nam se lice raširi u osmeh, oči zasijaju a duša zaigra.

Ne razmišljati i analizirati previše, već biti malo vizionar i predvideti gde bi takva akcija i odluka mogla da nas odvede. Bez odugovlačenja i griže savesti.

Biti odlučan i istrajati u svojoj nameri. Probati i isprobavati ponovo i ponovo. Što više grešimo to je bolje za nas jer smo u tom slučaju bliži cilju. Što smo aktivniji više ćemo i grešiti i prolaziti kroz razna duševna stanja. Njih posmatrati, rešavati i pustiti ih da ne bi postali nepotrebni teret koji nas samo blokira i ne dopušta da napredujemo i koračamo kroz život. Što smo aktivnji smejaće nam se više, možda i ismejavati, tako da bolje da naučimo i da se sami sebi smejemo.

Ispadati smešan i ne shvatati sebe ozbiljno.

Konstantna svesna aktivnost sa jasno određenim i izvodljivim ciljevima.

Na tom putu biti svestan svog okruženja i nikada mu ne nanositi i najmanju štetu. Razumeti ga, uzroke svega što se dešava i biti saosećajan prema njemu.

Rešavati svaki problem u svom začetku.

Rizikovati, pogotovo kad nas nešto plaši, to je odličan materijal za obradu. Doživeti taj put kao potragu za blagom. Pomerati granice i iznenaditi sebe.

Brzo reagovati i ne odugovlačiti.

Izgraditi svoje kriterijume i ne dozvoliti drugima da ih narušavaju.

Sa strpljenjem i posvećenšću baviti se svojim snovima celim srcem i dušom.

Uhvatiti svoje strahove za ruku i hrabro hodati s njima kroz život.

Reći NE onome što nije dobro za nas na pravi način – ljubazno, nežno, polako i odlučno.

Sasvim je  redu osetiti i negativna osećanja tugu, bes, bol, nemoć, strahove suočiti se s njima do kraja, posmatrati ih i razumeti, dati im vremena a i rok, raskrinkati ih i izvesti na svetlost dana i ne dozvoliti da nas ona vode i odlučuju umesto našeg najboljeg dela.

Opraštati sebi i drugima, dovoljno je posmatrati i učiti od dece koja su odraz božanskog u nama. Šta god da se dogodi, da li će pasti, povrediti se, posvađati sa drugarima, posle pet minuta će se ponašati kao da se ništa nije dogodilo.

Ne zaboraviti na dete u nama koje je željno igre i ljubavi, kao i na decu u ljudima oko nas.

Ne obraćati pažnju na mišljenja drugih. Kao što je rekao Ošo da je naš um kao televizor koji gledamo, svako živi u svom mikrokosmosu. Svako u svom umu kreira film koji gleda. To nikako ne može biti naša odgovornost. Možemo biti odgovorni samo za TV emisiju na našem televizoru i koju uvek kao takvu treba da posmaramo sa strane i vodimo računa kakav sadržaj stvara. Umesto “Šta ako…?” postaviti sebi pitanje „Ako ne sada, kada?“

One thought on “Pitanje koje nas vraća u sadašnji trenutak: Šta bi kao stare osobe rekli sebi?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: