Ako mogu ja možeš i ti

Kodeks samuraja

Photo by Esteban Arboleda Bermudez 

Inazo Nitobe u svojoj knjizi „Bušido kodeks samuraja“  navodi poželjne kvalitete karaktera negovane u ovoj sjajnoj ratničkoj veštini:

  • Ispravnost je moć odlučivanja o određenom načinu ponašanja u skladu s razumom, bez kolebanja – umreti kad je ispravno umreti, udariti kad je ispravno udariti.
  • Ispravnost je kost koja daje stas i čvrstinu. Kao što bez kostiju glava ne može počivati na vrhu kičme, kao što se ruke ne mogu pokretati niti stopala stajati, tako bez ispravnosti ni talenat ni učenje ne mogu od čoveka učiniti samuraja. Kad ona postoji, nedostatak dostignuća nije važan.
  • Prava je hrabrost živeti kad je ispravno živeti i umreti kad je ispravno umreti.
  • Ako nešto treba učiniti, sigurno postoji najbolji način za to, a najbolji način je i najekonomičniji i najgraciozniji. Stalnim vežbanjem pravilnih manira čovek dovodi svaki deo tela i svaku sposobnost u savršen red i postiže harmoniju sa samim sobom i svojom okolinom, izražavajući nadmoć duha nad telom. Lepi maniri snaga su u delovanju.
  • Cilj svih pravila ponašanja jeste takvo negovanje duha da vas se, čak i kad mirno sedite, niti najgori razbojnik ne usudi uznemiriti.
  • Bez istinoljubivosti i iskrenosti, uglađenost je samo farsa i predstava.
  • Ljutnja zbog beznačajne uvrede nedostojna je uzvišenog čoveka, ali negodovanje zbog opravdanog razloga pravednički je gnev.
  • Radost dolazi samo kad odu strast i žudnja.
  • Pravi put je put Neba i Zemlje; na čoveku je da ga sledi; stoga neka poštovanje Neba bude cilj tvog života. Nebo voli mene i druge jednakom ljubavlju; dakle ljubavlju kojom voliš sebe, voli i druge.

Najhrabriji su najnežniji i kako je to u vezi sa istočnjačkim borilačkim veštinama

Image by mohamed Hassan from Pixabay 

Svrha istočnjačkih borilačkih veština je formiranje karaktera, stvaranje puta samokontrole i spoznaje, što znači njegovo poboljšanje. Nema za cilj sportski i odbrambeni karakter kao što je danas svrha boraličkih veština. Kroz vežbanje se razvija niz mera i tehnika i stiče se skromnost i sposobnost rada. Podučava nas da je samodisciplina veliko i moćno oruđe. Koncentracija je potrebna u borbi jer neodlučnost, nepromljišenost vodi do gubitka. U životu se često dešava da smo izgubili, propustili pravu priliku zbog nedostatka samodiscipline, neodlučnosti, nespremnosti. Suočavajući se sa pritiskom razvija se kvalitet smirenosti. Karakter se psihički jača. To je put transcenetalne spoznaje. To je proces koji nas podučava kako da efikasno reagujemo na svakodnevne probleme, na naše strahove i nesigurnosti.

U svojoj osnovi nijedna borilačka veština nije namenjena destrukciji, niti jedan pravi ratnik teži nasilju, već upravo suprotno, miru i harmoniji i u skladu sa dubokim moralnim principima i u službi dobra i pravde. Ovladavanje sobom i ispravan odnos prema drugima primenom discipline, diplomatije i strategije, temeljnih elemenata umetnosti borilačkih veština. Stari Spartanci su tvrdili: “Najhrabriji su najnežniji; oni koji vole najsmeliji.“ Brus Li je govorio: “Stvarni protivnik kojeg treba savladati je sam čovek; njegov sitni ego, strahovi i blokade, samoograničavajuće misli, sve što uslovljava grčenje svijesti.” A mudri osnivač aikidoa, Morihej Uešiba je izjavio: “Shvatio sam da budo (put ratnika) nije rušenje protivnika pomoću sile, niti je to metoda koja vodi svet u uništenje oružjem. Istinski  budo znači stopiti se s univerzalnom svešću i čuvati mir u svetu jednim ispravnim stvaranjem, zaštitom i uzdizanjem svih živih bića u prirodi.”

Aikido je umeće pomirenja. Ko god je spreman na borbu prekinuo je svoju vezu sa svemirom. Pokušaš li dominirati ljudima oko sebe, već si poražen. Proučavamo načine razrešavanja sukoba, a ne njihovog započinjanja” reči su jednog učitelja aikida.

Izvor Nova Akropola

Za zdrav i autentičan razvoj ličnosti: Marija Montesori

Marija Montesori je bila poznati italijanski pedagog. Jedna je od prvih žena koja je završila studije medicine u Italiji u vrlo neprijateljski nastrojenoj sredini krajem XIX veka. “Marija je poput čvrste stene naspram oluja. Jedna od onih retkih osoba za koje prepreke ne postoje” opisuje je njen biograf Standing. Njeno interesovanje za rad sa decom je nastalo dok je posmatrala i radila sa decom ometenom u razvoju. Tada je uvidela nedostatke njihovog odgajanja i koji nisu bili usklađeni s njihovom fazom razvoja. Počinje da eksperimentiše zajedno s njima, prati ih sa razumevanjem i bude njihov zastupnik. Tako da je razvila metodu gde je učenje aktivno i fizički i mentalno, gde je telo u funkciji razvoja mozga, gde su radoznalost i strast kjučni i neophodni faktori za usvajanje znanja. Njen način da čita i shvata decu osvojio je ceo svet tako da je pred samu smrt putovala po svetu šireći njene ideje. Na njenom grobu piše “Molim dragu decu, koja mogu sve, da se ujedine zajedno sa mnom, da uspostavimo mir u svim ljudima i u svetu”. Sigmund Frojd je izjavio: “Da su deca uzgajana u celom svetu na osnovu njenih principa, veći deo psihoanalitišara ne bi imao šta da radi”.   

Pristup Marije Montesori nije da decu treba bombardovati činjenicama već negovati njihovu prirodnu želju da uče, prepoznala je sposobnost dece da sami usmeravaju njihovo učenje. Njen pristup dozvoljava deci da izaberu njihove aktivnosti i savladavaju zahteve i zadovoljavaju njihove potrebe na svim nivoima – fizičkom, socijalnom, mentalnom i emotivnom.

Obrazovanje deteta počinje od njegovog rođenja. Znamo da ispravno delujemo kao pedagozi kada je dete srećno i kada deca rade ne primećujući da postojimo. Mi smo tu da im pomognemo da sve rade samostalno. Oni treba da upravljaju svojim životom bilo kao mali bilo kao veliki. Čak i kada padnu i povrede se, ili svim svojim silama pokušavaju da se popnu stepenicama, pružićemo im pomoć samo ukoliko to od nas zatraže. Sami treba da nauče lekciju i imaju kontrolu nad svojim životom. Jer kao i biljka koja u zemlji u kojoj se nalazi mnogo sastojaka uzima samo one koji su joj potrebni.   

Obrazovanje je prirodni proces koji obavlja dete, i ne stiče se kroz slušanje reči, već kroz iskustvo deteta u određenoj sredini. Rast nastaje od aktivnosti, ne od intelektualnog razumevanja. Ruke su sopstveni instrumenti inteligencije čoveka. Ne možemo od dece napraviti posmatrače govoreći im “Gledajte!“ već im moramo dati moć i sredstva za posmatranje. Osnova za razvoj deteta je koncentracija.  Dete koje se koncentriše je neizmerno srećno.

Program je pažljivo osmišljen i nema ispitivanja. Za razliku od društva koje pridaje veliku važnost sticanju diplome i zauzimanju određene kuturne pozicije. Budići da je naglasak na diplomama i kvalifikacijama, zanemaruje se formiranje pojedinaca koji strastveno vole svoj posao. Ono što karakteriše didaktiku Montesori je igra. Deca ne moraju da su uslovljena ili da im se preti, njihov instinkt ih vodi ka znanju. Ukoliko dobiju adekvatnu podršku učitelja briljiraju u svim predmetima čak i onim koji se smatraju težim.

Jednom prilikom je jedna gospođa došla u školu Montesori i rekla: “Dakle, ovo je škola gde radite ono što hoćete.“ Dete joj je odgovorilo: „Gospođo ne radimo ono što hoćemo, mi hoćemo to što radimo!“.

U prostoru se nalazi samo po jedan predmet. Od malena deca se uče strpljenju i pripremaju se za prilagođavanje socijalnom životu koji nije zasnovan na preferencijama već na kombinaciji aktivnosti koje treba da se harmonizuju. Spontano se uspostavlja ova vrlina. Dok se u drugim ambijentima deca bore da poseduju stvari, ova deca pažljivo posmatraju i čekaju svoj red i brinu se o stvarima jer su jedinstvene i dragocene. Nagli impulsi se zamenjuju sa samokontrolom, poštovanjem prema drugome.

Detetu treba dati priliku da pogreši, kroz sopstveno iskustvo može najviše da se nauči, bez intervencije roditelja. I grešku treba pohvaliti, ne gušiti je. Treba obezbediti samo adekvatan ambijent i prave instrumente s kojima dete može da eksperimentiše i na osnovu kojih shvata gde je pogrešilo. Greška koju dete ispravi samostalno dovodi do nezavisnosti, zdravog rasta i kreativnosti.

Ukoliko pokušamo da nešto uradimo umesto njih učinićemo da se osećaju nesposobnim. Nesposobnim da izraze svoje mišljenje, ideje, osećanja. Onemogućava im da razviju kritički smisao, pažljivo uoče ono što ne funkcioniše, formulišu pretpostavke, provere ih i na kraju pronađu rešenja. Stalno oslanjanje na druge koji će pronaći rešenje umesto nas, ne pomaže samostalnom i realizovanom razvoju ličnosti, već stvara nesigurnost i slabo samopouzdanje.

Pitanje koje nas vraća u sadašnji trenutak: Šta bi kao stare osobe rekli sebi?

Photo by Min An from Pexels

Prvo što se desi kada sebi postavimo ovo pitanje je raščlanjivanje bitnog od nebitnog. Sve ono što je nebitno otpada i ostaju prioriteti kojima damo više prostora, na koje možemo da se koncentrišemo i poguramo ih malo i ubrzamo. Jer sve ono što nas je blokiralo je odstranjeno.

Shvatimo gde smo, gde smo grešili šta je treba drugačije uraditi. Koliko su nas neki naši strahovi sputavali na našem putu, koliko smo bili pod uticajem okoline i sredine i nismo uspevali da slušamo svoj unutrašnji glas i ostvarujemo i izražavamo svoju iskonsku prirodu.

Suština je da za svaku ideju koja je naš prvi i istinski izbor srca preuzmemo akciju odmah. To je ona ideja pri kojoj nam se lice raširi u osmeh, oči zasijaju a duša zaigra.

Ne razmišljati i analizirati previše, već biti malo vizionar i predvideti gde bi takva akcija i odluka mogla da nas odvede. Bez odugovlačenja i griže savesti.

Biti odlučan i istrajati u svojoj nameri. Probati i isprobavati ponovo i ponovo. Što više grešimo to je bolje za nas jer smo u tom slučaju bliži cilju. Što smo aktivniji više ćemo i grešiti i prolaziti kroz razna duševna stanja. Njih posmatrati, rešavati i pustiti ih da ne bi postali nepotrebni teret koji nas samo blokira i ne dopušta da napredujemo i koračamo kroz život. Što smo aktivnji smejaće nam se više, možda i ismejavati, tako da bolje da naučimo i da se sami sebi smejemo.

Ispadati smešan i ne shvatati sebe ozbiljno.

Konstantna svesna aktivnost sa jasno određenim i izvodljivim ciljevima.

Na tom putu biti svestan svog okruženja i nikada mu ne nanositi i najmanju štetu. Razumeti ga, uzroke svega što se dešava i biti saosećajan prema njemu.

Rešavati svaki problem u svom začetku.

Rizikovati, pogotovo kad nas nešto plaši, to je odličan materijal za obradu. Doživeti taj put kao potragu za blagom. Pomerati granice i iznenaditi sebe.

Brzo reagovati i ne odugovlačiti.

Izgraditi svoje kriterijume i ne dozvoliti drugima da ih narušavaju.

Sa strpljenjem i posvećenšću baviti se svojim snovima celim srcem i dušom.

Uhvatiti svoje strahove za ruku i hrabro hodati s njima kroz život.

Reći NE onome što nije dobro za nas na pravi način – ljubazno, nežno, polako i odlučno.

Sasvim je  redu osetiti i negativna osećanja tugu, bes, bol, nemoć, strahove suočiti se s njima do kraja, posmatrati ih i razumeti, dati im vremena a i rok, raskrinkati ih i izvesti na svetlost dana i ne dozvoliti da nas ona vode i odlučuju umesto našeg najboljeg dela.

Opraštati sebi i drugima, dovoljno je posmatrati i učiti od dece koja su odraz božanskog u nama. Šta god da se dogodi, da li će pasti, povrediti se, posvađati sa drugarima, posle pet minuta će se ponašati kao da se ništa nije dogodilo.

Ne zaboraviti na dete u nama koje je željno igre i ljubavi, kao i na decu u ljudima oko nas.

Ne obraćati pažnju na mišljenja drugih. Kao što je rekao Ošo da je naš um kao televizor koji gledamo, svako živi u svom mikrokosmosu. Svako u svom umu kreira film koji gleda. To nikako ne može biti naša odgovornost. Možemo biti odgovorni samo za TV emisiju na našem televizoru i koju uvek kao takvu treba da posmaramo sa strane i vodimo računa kakav sadržaj stvara. Umesto “Šta ako…?” postaviti sebi pitanje „Ako ne sada, kada?“

TED govori: Kako da pronađete karijeru koji volite, inspirišete druge ljude, ostanete motivisani i borbeni

     Kako da pronađete posao koji volite

Kako da promenite situaciju i ne budete među onih 80 % ljudi koji ne vole svoj posao i ceo život provode u tihom očajanju. Jer nam se lako može desiti da iako nam se pojavi prilika možemo je propustiti jer je nismo prepoznali. Ljudi ne rade određene stvari jer kažu sebi da ne mogu ili im drugi kažu da ne mogu to da urade. Ljudi se uglavnom bave nekim poslom jer im je neko rekao da to tako treba. Treba se okružiti strastvenim ljudima, koji pomeraju granice i rade ono što su drugi rekli da nije moguće. “Mi smo prosek pet ljudi s kojima se družimo” Džim Ron.

Kompas za pronalaženje posla koji volimo:

  1. Pronalažanje naših jedinstvenih snaga – to su one stvari koje volimo da radimo bez obzira na sve, čim se probudimo, bilo da smo za to plaćeni ili ne.
  2. Vrednosti – okvir i hijerarhija za donošenje odluka – da li je to porodica, uspeh, postignuće. Ovo nam je potrebno da bismo otkrili našu dušu, a ne da se prodamo nekom cilju za koji nas uopšte nije briga.
  3. Iskustva – kroz koje saznajemo šta volimo, šta mrzimo, šta nam dobro ide, a šta ne. Zabeležiti šta nas inspiriše kod određenih ljudi što možemo da primenimo u svom životu.

Postati stručnjak samog sebe (self-expert), učiniti nemoguće i okružiti se strastvenim ljudima.

Ono što je zajedničko za ova tri stuba je da su oni potpuno pod našom kontrolom.

Na kraju pitanje: Koji je to posao da ne možete da ne radite?

Kako veliki lideri inspirišu akciju

Ljudi ne kupuju ono što radite, već kupuju ono zbog čega to radite. Čućete između ostalog zašto je Martin Luter King uspeo da okupi toliko veliki broj ljudi koji će zauvek promeniti građanska prava crnaca u Americi. Lideri su ljudi koji počinju sa pitanjem zašto i koji veruju u to što rade.

Zagonetka motivacije (U karijeri pokretač nije novac već sloboda da se usavršavamo u svrsishodnom zadatku)

Motivaciju karakterišu ova tri elementa:

Autonomija – potreba da upravljamo našim životima.

Usavršavanje – želja da budemo sve bolji u onome što je bitno.

Svrha – da radimo ono što je u službi nečega što je veće od nas samih.

I kako pojedine firme stimulišu autonomiju kod svojih zaposlenih.

Moć borbenosti

O uspehu ne odlučuju emocianalna inteligencija, fizičko zdravlje, dobar izgled ili visok koeficijent inteligencije. Već borbenost – strast i istrajnost u dugotrajnim ciljevima. Svaki dan godinama ići prema svom cilju. To je maraton, ne sprint. Najbolje ideje, najjača intuicija, testiramo ih, pogrešimo, krenemo iz početka.

Kakve su bile misli Marka Aurelija

Marko Aurelije je bio jedan od imperatora rimskog carstva, a pre svega filozof, stoik. Rimsko carstvo je bilo na vrhuncu za vreme njegove vladavine. Njegov način razmišljanja je uveliko doprineo tome.

Čovek koji je dan započinjao mišlju “Kakva je sreća probuditi se i živeti ovaj život…” mnogo govori o njemu. Razumeo je zakone prirode i živeo u skladu sa njima. Dužnost je stavljao na prvo mesto. Odlikovala ga je požrtvovanost, saosećajnost prema ljudskoj prirodi i čvrst i odgovaran odnos prema sebi. Stalno podsećanje na prave moralne vrednosti. Svest o prolaznosti života u svakom trenutku. Velika disciplina i rad. Uspostavljanje prioriteta. Bistrina uma i duše koje su ga vodile ka donošenju ispravnih odluka. Veliko poštovanje i zahvalnost prema svim ljudima, svojoj porodici, učiteljima. Suočavanje i oštro obračunavanje sa svim nižim aspektima ličnosti.

Ovo je delo koje je uvek uz mene. Dovoljno je da otvorim nasumično jednu stranicu, pročitam makar i jednu rečenicu i odmah se otreznim, vrati me u centar. Jača karakter, uzdiže ga, uliva poverenje i pozitivnost, pomaže nam da dođemo do lične slobode.

Glavna ideja stoika je ostvarenje svrhe ljudskog života, odnosno život u harmoniji s prirodom. Dužnost nam je da prevaziđemo teškoće i prepreke. Odgovor leži u nama samima. Vrlina je rezultat slobode svesti. Onaj ko je ovladao svojim instiktima, onaj ko voljno bira dužnost umesto trenutnih želja je slobodan čovek. Uvek imati u vidu da je čovek biće zajednice. On je građanin sveta i radi za dobrobit zajednice kao deo ljudskog roda. Za stoike folozofija je bila “honeste vivendi scientia” znanje o časnom životu.

U njegovom delu “Misli”, kolekciji njegovih misli, stoičkih verovanja i zabeleški o njegovom životu, Marko Aurelije analizira njegov rad, i kao filozof savetuje i podučava sebe kao čoveka i vladara.

Počinje knjigu sa zahvalnošću prema svim onim ljudima koji su ga nečemu naučili i opisuje precizno čemu su ga naučili i piše o njihovim vrlinama, koliko ih poštuje, što je odlika svih velikih ljudi.

Najbolje ćete razumeti i shvatiti vrednost ove knjige ako je pročitate. Njegove reči su jednistvene i moćne. Ovo su bile neke od njegovih misli.

Svaki dan se srećemo sa protivljenjem, nezahvalnošću, drskošću, izdajom, mržnjim i sebičnošću, a sve zbog toga što oni koji greše ne znaju šta je dobro, a šta loše. Mi smo svi jedno, svi smo braća.

Svakom delu bi trebalo da priđemo kao da nam je poslednje, naše emocije ne bi trebalo da zamagljuju naš razum, trebalo bi da pobedimo naše težnje da ostavimo utisak i da se divimo sebi kao i  nezadovoljstvo svojom sudbinom.

Ukoliko nas uznemiravaju spoljne okolnosti treba da se povučemo na mirno mesto da bismo usavršili svoje znanje o dobru i naučili kako ukrotiti svoj nemir.

Zaštititi se još od jedne greške: od ludosti onih koji se ubijaju poslom, ali bez cilja prema kojima bi sav njihov napor i misli bili upravljeni.

Greh počinjen iz žudnje je teži od greha počinjenog iz gneva, jer je  prvi svesno grešio, a drugi je izgubio samokontrolu.

Sve je prolazno.

Najviše štete ljudskoj duši nanosi:

  • Nezadovoljstvo bilo čime što se događa je uvek pobuna protiv prirode koja u sebi sadrži prirode svih ostalih bića.
  • Odbaciti nekog čoveka ili mu se suprotstaviti podmuklim namerama.
  • Predati se nasladi ili boli.
  • Pretvarati se i biti neiskren ili dvoličan u rečima ili delima.
  • Ne usmeravati svoja delovanja i nastojanja prema određenom cilju i uzaludno rasiapti svoje snage bez doličnog promišljanja.

Biti filozof znači održavati božanski duh u sebi neokaljanim i nepovređenim i dočekati spremno smrt.

Ne razmišljati o tome šta drugi ljudi rade, misle, govore osim ako se radi o zajedničkom dobru, u suprotnom to je propuštena prilika za neki drugi posao. Ne treba slediti mišljenje mase, već samo onih koji žive u skladu s prirodom.

Ljudski je brinuti o svakom čoveku.

Imaj poverenja u svoju sudbinu, kojom upravljaju viši zakoni prirode.

Oslanjaj se na sebe i svoje mišljenje koje će uvek biti u skladu sa božanskim, razumom, dobrom voljom, koji uvek vode ka miru. Na taj način čovek postaje otporan na bol, nedodirljiv na uvrede, nepristupačan za zlo i neokaljan strastima. Tu leži tajna sreće.

Posvećenost višem arhetipu.

Oslobodićemo se neprestanih težnji ako prestanemo da cenimo dobitak stečen kršenjem vrednosti, gubitkom samopoštovanja, mržnjom, sumnjom, ili proklinjanjem drugih, neiskrenošću; ne želi ništa što je skriveno iza zastora.

Ako nam je unutrašnja snaga u skladu s prirodom, ona će se spremno prilagoditi svakoj prilici.

Razum svima nama govori šta da činimo, a šta ne.

Svet je jedan jedini grad. Postoji jedan izvor uma.

Želja da se promeni neko slična je želji da u smokvi nema soka.

Sve što se događa, događa se po pravdi.

Ostani budan i neka ti svako delo bude dobro u pravom smislu reči.

Uvek se drži ova dva pravila: prvo, čini samo ono što razum nalaže, drugo, preispitaj svoju odluku ako neko ukaže na tvoju pogrešnu procenu.

Dobar čovek ne traži tuđe greške, već kreni direktno prema svom cilju bez odstupanja.

Sve što je istinski lepo, lepo je samo po sebi i ne traži ništa izvan sebe. Da li smaragd, zlato, slonovača ili grimiz gube svoju lepotu ako im se ne divimo?

Ako želiš da upoznaš spokojno zadovoljstvo, nemoj činiti puno stvari odjednom. Zadovoljstvo dolazi od spoznaje da činiš nekoliko stvari i da ih činiš dobro. Čovek bi trebalo na svakom koraku da se upita: “Da li je ovo jedna od suvišnih stvari?”

Inspirisano knjigom Marka Aurelija “Misli”

TED govori: Kada introvert shvati da njegov unutrašnji svet treba da ugleda svetlost dana, kreativac pobedi otpor a originalan mislilac pomoću svojih navika menja svet

Moć introverta

Kreativnost i liderstvo (leadership), ovde oni vladaju. Bolje su se pokazali i kao đaci i bolje ocene imaju. Takođe kao i menadžeri su bolji jer dozvoljavaju proaktivnijim ljudima da izraze svoje ideje. Provođenje vremena u samoći im dozvoljava da izražavaju i razmenjuju ideje, budu kreativniji. Šta je potrebno introvertima:

  1. Prekinuti s opterećenošću rada u timu, više slobode, privatnosti, autonomnosti. Učimo da radimo samostalno
  2. Ići u divljinu
  3. Pogledati šta smo zaključali (stavili) u kofer, i otvoriti ga i pokazati ga svetu

Tvoj ekskluzivni kreativni genije

Kreativnost je pozajmljena od nekog višeg znanja koje je povereno nama da ga prenesemo drugima. Na tom putu ne smemo da se obeshrabrujemo koliko god se pojavljivao taj brbljivi glas koji pokušava da nas sabotira i zastraši i optereti mišlju da to što radimo nije dovoljno dobro. Samo treba da nastavimo da radimo to što umemo da radimo bez obzira na sve.

Iznenađujuće navike originalnih mislilaca

Oni nisu konformisti, ne samo da imaju nove ideje, već ih sprovode u delo. Oni ustaju i progovaraju. Pokreću kreativnost i menjaju svet.

  • Originalni ljudi kasne na žurku

Najveći kreativci umereno odlažu. Brz početak i spor kraj. Leonardo da Vinči je 16 godina radio na svom remek delu – slici Mona Liza. Martin Luter King je do poslednjeg trenutka prepraljavljao svoj govor, da bi na kraju ostavio sve svoje beleške i izgovorio reči „Ja imam san“ koji će izmeniti čitav tok istorije. Ne morate biti prvi, samo morate biti drugačiji i bolji da bi vaša ideja imala uspeha.

  • Originalni ljudi osećaju sumnju i strah

Postoji sumnja u sebe i sumnja u ideju. Sumnja u sebe je parališuća, dok je sumnja u ideju osvežavajuća – testirate, eksperimentišete, dorađujete. Sumnjate u već dato rešenje i tražite novu opciju. Nešto što smo videli više puta, ali sada ga vidimo drugim očima. Plaše se da ne uspeju da pokušaju. Uvek se kajemo zbog onoga što nismo uradili.

  • Originalni ljudi imaju mnogo loših ideja

85 % ljudi se plaše da pričaju o svojim idejama, da ne ispadnu glupi ili smešni. Najuspešniji originalci su oni koji imaju najviše neuspeha, jer se oni najviše trude. Što više stvarate, imate više šanse da stvorite nešto originalno.

Kako pobediti strah

This image has an empty alt attribute; its file name is photo-1545303234-705daf879f45.jpg
Photo by Tobias Tulluis

Jeziva stvorenja koja nam zagorčavaju život. Biću iskrena, obračunati se s njima bez imalo milosti i nema čekanja, potrebno je delovati SADA, ovog trenutka.  

Prvo, pogledati ih direktno, reći Imam te, moj si, šta želiš od mene?! Ja sam jača od tebe, ti jezivo stvorenje! Tako si jadan i ružan. Morate definisati vaš strah, dati mu ime. Sada je postao jasan. Tako da možemo da počnemo da ga prevazilazimo. Na primer, imamo strah od intervjua. Tada ćemo gledati da idemo na što više intervjua. I što vreme više odmiče bićemo sve bolji i bolji jer svaku put naučimo nešto novo što će nam pomoći da se osećamo sigurnijim i samopouzdanijim. Jedan od najboljih saveta koje sam ikada dobila: uhvatite strah za ruku i zajedno s njim idite kroz život. Tako da ukoliko ne nestane, sarađujte s njim. Bitno je prepoznati ga kad se pojavi, udaljite se od njega kao da ste neka druga osoba posmatrajte ga i preuzmite akciju. Ako ga izbegavate, može izrasti u nešto ozbiljnije i opasnije, mogli biste da postanete blokirani, negativni, nezadovoljni, sumnjičavi, opsesivni, da se osećate beskorisnim, čak i da izgubite osećaj za realnost. S druge strane, ako ga prevaziđete, nagrada je dragocena, postajete mudriji, spokojniji, srećniji, odgovorniji, uspešniji, puni enegrije, dostojanstveniji i ispunjeni onim divnim osećajem da ste prevazišli još jednu prepreku i samog sebe.

Drugo, morate odmah da delujete. Zato što ako to odlažete, postaće sve teže da to rešite. Postaće sve veće i veće, videćete džina, osetićete tako slabim i malim. Međutim, videćete koliko je zapravo mali i smešan taj strah. Postoji priča o japanskom zidu. Ispred nas se nalazi taj zid, kada mu se približimo shvatamo da je zid napravljen od papira i dovoljan je jedan dodir i zid će pasti. To je savršen opis straha. Strahovi nisu stvarni. Što ih pre eliminišete, bolje ćete se osećati i mnoga druga vrata će vam se otvoriti.  Kad se jedan strah prevaziđe, drugi će vas čekati iza ugla. Ne bojte se, to je uobičajeni put. Život nas uvek priprema da budemo bolje osobe. Strah je samo problem koji čeka da bude rešen i pomaže nam da proširimo horizonte.

Magične veze Đordana Bruna s prirodom

Đordano Bruno je bio neustrašivi mađioničar svog vremena. Kada pomislim na ljude kao što je on, uvek se setim Platonovih misli iz dela “Odbrana Sokratova”: “Veliki čovek želi da bude kriv, zato se upušta u velike sukobe. Heroji se pojavljuju kao naslilnici koji gaze zakone. Individualno oni propadaju ali se princip ipak probija”.

Bio je osuđen na smrt jer su ideje opasne i menjaju sliku sveta, ljudi se osećaju napadnutim, ugroženim. Bio je hrabar, odlikovao ga je snažan unutrašnji stav u koji je bio siguran.

Znao je da je u pravu jer je odlično razumeo zakone prirode, koje je poštovao i sledio. U njegovoj knjzi koja je ostala nedovršena “De magia – de vinculus in genere” opisuje prirodu kao tumačenje, znanje o tajnama prirode i njihovo oponašanje u stvaranju divnih dela.

Ovo je samo deo bogatog spektra prirode veza među ljudima. Odnos je uglavnom obostran i jača ukoliko obe strane duboko učestvuju u njemu. Savršen je ukoliko vezuje sve delove tela i sve potencijale jedne osobe. Oni koji su povezani jednim tipom veze teško će biti povezani nekim drugim tipom odnosa, potrebno je jačati i poboljšavati tip veze koji je već uspostavljen. Onaj ko je vezan  uvek pronalazi deo sebe u onome ko ga vezuje.  Govornici uvek pronalaze naklonost onih koji ga slušaju ukoiko pronalaze deo sebe u govornicima. Kontemplativni tip će biti privržen božanskim stvarima, telesni tip je pod uticajem dodira, dok moralnog vode građanski razgovori. U pogledu temperamenta, melanholičnog će vezati moć mašte, flegmatičnog bogatsvo raspoloženja… Ukoliko bi postojali večni principi vezivanja, svi bi ostali i stalnom stanju sreće. Oslobađamo se Venerinih veza pomoću lova, postom, detoksikacijom, gimnastikom, raznim vežbama. Kada jedna vrsta veze dominira, ostale veze se automatski ignorišu, kada slušamo, naše oči se odmaraju. Jedna vrsta veze može izrasti u njenu suprotnost. Ako poštujemo jednu osobu intelektualno, nakon produbljivanja našeg poznanstva, ista osoba može izazvati u nama prezir i bes. Okrutni i glupi ljudi nisu pogodni za herojske veze, za razliku od onih sa ćistom dušom.

Sve veze zavise od, ili su sadržane u ljubavnoj vezi. Za  one koji ne vole ne postoji razlog da se plaše, nadaju, uživaju, mrze… Po Pitagorejcima i sledbenicima Platona veza lepote je definisana kao sjaj, zrak, ili kao njen otisak, lik, trag ili njena senka: nalazi se u umu koji odlikuje red, duši u kojoj posoji redosled stvari, u prirodi koju karakterišu njeni pricipi, u materiji koju obogaćuje formom. Ovaj zrak je najčistiji u umu i duši, taman u prirodi, izuzetno taman u materiji, i nalazi se u osnovi cele prirode. Veza može zavisiti od forme, držanja, kretanja tela, glasa, ponašanja, sudbine i slučaja, miris takođe može imati uticaja. Vrata na koja veza ulazi su sledeća: dodir biva osvojen nežnošću kože, sluh harmonijom glasa, nos mirisom daha, duša muzikom ponašanja, intelekt jasnoćom ideja. Za Platona veza je lepota u zavisnosti od vrste ili sklada forme, za Sokrata je savršenstvo duhovne lepote, za Plotina privilegija prirode….Za savršenu realnost se vezuju savršene stvari, za plemenitu plemenite, za nesavršenu nesavršene. U onom što se vezuje mora biti nešto od onoga koji vezuje. Putem ove veze sve više stvari stvaraju niže, ove niže stvari su okrenute ka višim, koje se spajaju u zajedničku vezu, i na kraju se slavi savršenstvo univerzuma u skladu sa njegovom formom. Sama ljubav i jedna veza stvaraju od svih stvari jednu stvar, takođe jedna identična stvarnost vezuje na različit način različite stvari. Svaka stvar u sebi sadrži ono što je lepo i ružno, i što je dobro i što je loše, a na površini se primećuju i aktiviraju primene svih veza. Sve teži ka opštem savršenstvu, dobru i lepoti čak i nesavršene stvari. Najvažnija od svih veza je Venerina veza. Ljubav je veza svih veza. Postoje tri vrste veza: prirodna, racionalna i dobrovoljna. Samim tim ljudi se uzdižu iznad prirode kao heroji, i spuštaju se kao zveri protiv prirode i ispod svakog ljudskog dostojanstva. Sledbenici Platona skalu Kupidonove veze opisuju na sledeći način: na prvom mestu izgled lepog ili dobrog nailazi na spoljna čula; zatim na drugom mestu se koncentriše u njihovoj centrali gde je zajedničko čulo,  a zatim na trećem mestu se se nastanjuje u mašti,  a potom na četvrtom mestu u memoriji. Kupidonovo rođenje se na prvom mestu pokreće u telu, zatim u duši, koja se hrani duhom, fantazijama, lascivnim ili im možemo dati dostojanstveniji naziv, u kojima je lepota krunisana ljupkošću. Vrhunac svega je umiranje Kupidona i prelazak njegove duše u telo ljubljenog koje doživljava kao svoje. O tome svedoče mnogi mitovi u kojima kao onaj u kome se Jupiter pretvara u bika, Apolon u pastira… Vezati se može na razne načine: pomoću poklona, usluga, časti. I kada se očekuje nešto za uzvrat, tada se može govoriti o trgovini. Prave i najjače veze se formiraju uz njihovu suprotnost. To se najbolje može videti na sledećim primerima. Ponizna duša koja odaje poštovanje opčinjava ponosnog čoveka; a potom i ponosan čovek voli onoga koga smatra velikim a samim tim još više ukoliko je osoba koja mu odaje priznanje velika. Kao što i ratnici koji pre svega teže fizičkoj snazi se ne srde osim ukoliko im se ne prizna mentalna snaga. I filozofi koji se hvale poznavanjem realnosti, ništa ih ne može uznemiriti osim ukoliko im se uskrati hrabrost. Iz veza nastaje želja za uzajamnom zahvalnošću.

Sve je povezano i svi smo jedno. Centar i život su svuda i prisutni su u svim stvarima. Anima mundi postoji u svemu. Kapljice koje padaju na neku površinu će težiti da se objedine u jednu celinu, kao i pojedinačno upaljene sijalice neće negirati ili sprečavati jedna drugu i stvarati svaka svoje svetlo već će težiti ka jedinstvenoj svetlosti. Smisao ljudskog života je da se ujedini s prirodom i drugim ljudskim bićima a ne da se odvoji i udalji od njih kao u srednjem veku gde je naglasak bio na individualizmu.

Inspirisano knjigom Đordana Bruna “De magia – de vinculus in genere”

Univerzalni čovek Leonardo da Vinči

Autoportret

Umetnik, skulptor, pronalazač, anatom, filozof, kostimograf, režiser pozorišnih predstava, kompozitor, pesnik, čak i autor šala. Primer univerzalnog čoveka u kome se sjedinjuje naučnik sa humanistom, čoveka čiji se veliki nedostatak oseća u današnjem svetu.

Njegovi izumi su bili preteča padobrana, paraglajdera, komunikacije na daljinu, današnje radiografije, pa i sposobnosti proizvodnje energije.

U vremenu kada je rođen – XV vek, Italija je bila najnaprednija zemlja u Evropi. Leonardo je odrastao u malom mestu Vinči, u regiji Toskana. Od malena je dosta boravio u prirodi i upoznavao se s njenim zakonima. Njegov radoznali karakter i kao odraslog čoveka će ga uvek navoditi da traži odgovore duboko unutar svih stvari. Što će kasnije rezultirati njegovom potrebom da secira i ljudske leševe. Prvi je prikazao unutrašnjost ljudskog tela na crtežima. I zbog toga je bio optužen za veštičarenje, nekromantiju, nakon čega odlučuje da napusti Italiju i odlazi u Francusku na dvor Fransoa I, koji će kupiti njegovo remek-delo „Mona Lizu“. Željan znanja nije uspevao da završi svoja dela.

Otac zaprepašćen talentom svoga sina odveo ga je kod učitelja Verokja u Firencu, koji videvši njegove skice odmah ga uzima kao pomoćnika uz ostale dečake koji su kod njega živeli i radili u umetničkoj radionici. To je bila prilika za Leonarda da se upoznaje sa odabranim umovima toga vremena – umetnicima, intelektualcima. Iz ove radionice potekli su mnogi poznati umetnici poput Botičelija, Peruđina, Girlandaja. U Firenci je proveo 14 godina.

Zatim odlazi u Milano nakon što je poslao pismo vojvodi Ludoviku Sforci gde tvrdi da je u stanju da proizvede sprave koje će biti vrlo delotvorne u borbama. Tu je proveo skoro 20 godina. Bio je i scenarista jednog pozorišnog komada “Praznik raja” (“Festa del paradiso”), gde glavnu ulogu igraju Sunce, Mesec i ostale planete, čak i kostimograf. U ovom periodu je nastalo i njegovo čuveno delo „Bogorodica među stenama“ kao i “Tajna večera”. Sin vojvode Sforca, Ludoviko di Moro za njegovog oca je poručio od Leonarda skulpturu konja, koja nije bila realizovana. Bio je vrlo posvećen ovom zadatku i kako bi napravio savršenu skulpturu posmatrao je konje vrlo pažljivo i od svakog je uneo ono najbolje. Među njegovim tehničkim izumima su brodovi koji su kao pogon koristili ljudsku snagu, zatim dizalica, testera, kao i preteča današnjih automobila.

Bio je i vojni savetnik Čezara Bordže čuvenog vojskovođe i kardinala. Iako je bio protivnik rata učestvovao je u pravljenju mnogih oružanih sprava.

Mona Liza

Njegovo najpoznatije remek-delo „Mona Liza“ (Monna Lisa, La Gioconda), se čuva u pariskom muzeju Luvr. Predstavlja njegov umetnički vrhunac tehnike sfumato koju je upravo on uveo. U pitanju je tehnika koja omekšava ivice figura uz postepenu gradaciju svetlosti i neprimetno mešanje boja.

U kraljevskoj biblioteci u Torinu čuva se njegov autoportret uz obezbeđenje koje je na najvišem tehnološkom i tehničkom nivou i uz sofisticarni alarmni sistem.

Uvek je sa sobom nosio beležnicu, gde je slikao i pisao. Savršeno prikazujući vrline i mane svojih likova, čime je najavio i karikaturu. Povezivao je izgled ljudi s njihovim karakterom. Imao je izuzetnu moć opažanja.

“Ne radi se o nauci ako nastane i završi se u umu” – Leonardo da Vinči. Istraživati i eksperimentisati. Proveravati znanje iskustvom i iznova proveravati. Provare e riprovare. Sve se mora dokazati. Rekao je da su njegovi izumi zasnovani na iskustvu ne na rečima.

Veliki poznavalac prirode, za koga je ona živa, produhovljena i svrsishodna. Čovek nije u stanju da stvori nešto tako lepo i jednostavno kao što to može priroda. Slikao je s drugačijom vizijom tadašnjih slikara, smatra da slikar ne stvara lepotu prirode upotrebom boja već po njemu umetnik treba da uhvati trenutak i učini ga večnim. Sve ono što postoji u univerzumu je u umu slikara, potom u njegovim rukama, nakon čega on stvara harmoniju. Umetnikov um postaje božanski um. Među prvima je shvatio zašto se morski fosili nalaze na vrhovima planina, i to ne zbog potopa kako je tvrdila crkva.

Vitruvijev čovek

Vitruvijev čovek zvani i Zakon proporcija, prikazuje savršenu proporciju ljudskog tela. Nalazi se u muzeju u Veneciji. Tražio je harmoniju i povezanost među svim stvarima. U filozofskom smislu čovek je u centru svih stvari i mera je svih stvari.

U muzeju u Italiji, u Vidževanu nalazi se stalna postavka reprodukcija najvažnijih Leonardovih dela poređanih hronološkim redom, koje vas zapravo vode kroz njegov svet i omogućavaju vam da uđete u njegov um. Svi ovi originali su raspršeni po celom svetu, od Italije, preko Engleske, Nemačke, Francuske, Poljske, SAD.

Herojstvo Hipatije

Hipatija je bila matematičar, astronom i filozof neoplatonske škole krajem IV i početkom V veka nove ere u Aleksandriji, koja je bila prvi svetski centar učenja. I gde je Aleksandar Makedonski uveo princip kosmopolitizma, što je značilo da su svi morali da budu tretirani jednako i Grci i oni koji nisu Grci, kakav duh je i ona sama nastavila da neguje. 

Odrastala je uz oca Teona, takođe poznatog matematičara i astronoma, koji joj je pružio obrazovanje u atmosferi Aleksandrijske biblioteke čijim hodnicima je svakog dana šetalo više od sto naučnika i filozofa, najvećih umova toga doba. Procenjuje se da je biblioteka brojala oko 700.000 naslova gde su se kulture persijskog carstva, Mesopotamije, Egipta, rimskog carstva, grčkog sveta, Azije, Kine, objedinile u eklektičnoj sintezi filozofije, nauke, religije i umetnosti. Otac je želeo u najboljoj nameri da od nje napravi savršenog čoveka uz organizovan program učenja i vežbanja. Stroga disciplina je obuhvatala rano ustajanje, vežbe koje su trajale nekoliko sati, opuštajuće kupanje kako bi bila spremna da ostatak dana provede učeći nauku, muziku i filozofiju. Neumorno je podučavala i istraživala celog života.

Prema Sokratu Sholastku (rimskom istoričaru crkve) u naučnim oblastima nije prevazišla samo svog oca već i sve filozofe svoga doba. Bila je upravnik platonske škole. Podučavala je filozofiju Platona, Aristotela, Pitagore, Plotina što zapravo čini školu neoplatonizma. Unapredila je naučne instrumente, pisala matematičke udžbenike, usavršila efikasnije metode deljenja. Učestvovala je u konstrukciji astrolaba (astronomski instrument koji se koristio u svrhe određivanja položaja i kretanja zvezda) i aerometra (instrumenta pomoću koga se određuje gustina tečnosti). Pisala je komentare na Apolonijeve Konike, Astronomski Kanon i Diofantovu Aritmetiku.

Njeni učenici su postali ugledni članovi društva i dolazili su da je slušaju studenti iz Afrike, Evrope, Azije. Svoje znanje je nesebično delila svima, čak i na ulici kad bi je neko zaustavio, ne praveći razlike među ljudima. Zbog svojih vrlina, dobrote, briljantog uma i obrazovanja njeni saveti su bili visoko vrednovani i među uticajnim ljudima toga doba. Bila je i čudesno lepa žena u koju su bili zaljubljeni mnogi muškarci, ali ona nije želela da se venča i govorila je da je želela da bude voljena kao čovek i biće, a ne kao žena i kao njeno lepo telo.

Osvajanjem vlasti od strane hrišćana 415 godine počeo je progon akademika koji nisu hteli da prihvate novu veru, što je predstavljalo opasnost i za Hipatiju kao pripadnicu helenske kulture. Milicija hrišćanskih monaha parabolana, koji su bili obučavani da uništavaju i ubijaju sve što nije bilo hrišćansko i na čijem čelu je bio patrijarh Ćirilo Aleksandrijski (koji će kasnije biti proglašen i za sveca), uhapsila je Hipatiju u centru grada, skinula je golu i raskomadala njeno telo.

Njen stav i poštovanje prema idejama koje je zastupala i podučavala učinili su je nepopustljivom i stabilnom. Nije poklekla pritiscima sredine da se povinuje nepravdi, varvarstvu, svemu što je vodilo u propast u trenutku kada se Aleksandrija našla u krizi, razorena religijskim razlikama. Vesnici i zastupnici dekadencije su je videli kao opasnost i pretnju, zaslepljeni strahom na najbrutalniji mogući način su je ubili. Njeno ubistvo značilo je i kraj klasičnog sveta.

Pisac Brus Meklenan (Bruce MacLennan) u svojoj knjizi “Mudrost Hipatije“ opisuje njenu filozofiju kao način života, koja ima za cilj da pomogne ljudima da žive bolje, što je i osnovna ideja filozofa koji su pripadali pravcu neoplatonizma. Knjiga se može kategorizovati kao knjiga za samopomoć (self-hepl book). Sistem praktičnih znanja predstavio je kroz tri stepena mudrosti:

  1. Epikurova filozofija objašnjava kako živeti mirnim životom kroz kontrolisanje i razumevanje svog života kako bi se postigla sreća. Odlikuje je skromnost i jednostavnost koji se postižu uvođenjem određenih mentalnih, psihičkih i duhovnih navika. Danas to možemo uporediti sa meditacijom, pisanjem (journaling), vizuelizacijom, psihološkom terapijom i sa mudrošću Istočne tradicije. Usmerena je na hedonizam u smislu pronalaženja mira, što je podrazumevalo aktivnost, sa elementom bola i nekomfora. Akcenat je na individualizmu.
  2. Stoicizam podučava kako živeti dobar, ispunjen, produktivan život, a pre svega slobodan život. Razlikovati šta je pod našom kontrolom a šta ne. Voditi jedan izuzetno skroman život i to pre svega kroz delovanje, što se može videti na primeru Marka Aurelija, i ne kroz pasivno posmatranje već aktivno učestvovanje u životu. Kao što svaki organ našeg tela ima određenu ulogu, tako svako od nas treba da pronađe svoju ulogu. Akcenat je na individualizmu kao delu jedne celine i ekosistema. Ovo je ujedno i osnova, uvod u neoplatonizam.
  3. Neoplatonizam je zasnovan na Platonovim večnim formama i idejama u kosmičkom umu koje postoje nezavisno od individualnih ideja. Bogovi u kontekstu klasične Grčke i po Jungu pripadaju strukturi arhetipova ljudske prirode koji su svima zajednički. To su modeli ponašanja, mentalni procesi s kojima treba direktno raditi kako bi ih iz podsvesnog plana doveli u svesni plan i kako bismo ih bolje razumeli.

U filmu “Agora” pored naučnih oblasti kojima se Hipatija bavila zastupljene su teme slobode, tolerancije i opasnosti od religijskog fundamentalizma.

Ono što je vrlo intrigantno i pobuđuje sve veće interesovanje je da se iza lika svete velikomučenice Ekaterine Aleksandrijske krije lik Hipatije. Kako italijanski pisac Nikola Bici (Nicola Bizzi) u svojoj knjizi „Hipatija iz Aleksandije i enigma svete Katarine“ tvrdi  da je hrišćanska crkva morala da izmisli lik (što je u dva navrata priznala) u znak sećanja na Hipatiju. Ističe da je bilia posvećenik eleusinske religije, što je zanemarivano i uvek se o njoj priča samo kao filozofu i naučniku.

Navodi primere ličnosti iz prošlosti koji su pisali o njoj, kao i ovekovečili je prikazujući scene iz njenog života na freskama. Jakopo da Verace, dominikanski fratar iz XIII veka pisao je priče o svecima pa i o Hipatiji, potpuno menjajući njeno religijsko opredeljenje odnosno prikazujući je kao hrišćanku koja je pod velikom pritiskom progonjena ne bi li se odrekla svoje vere, međutim do poslednjeg daha joj je ostala odana. Bilo je naređeno odsecanje njene glave koja se otkotrljala i završila na Sinajskoj gori gde i danas postoji manastir koji nosi po njoj naziv. Vekovima je bila zaboravljena i ponovo je otkrivena zahvaljujući Džonu Tolandu, irskom filozofu iz XVII veka. On joj posvećuje čitavo poglavlje pod nazivom  Hypatia or the History of a most beautiful, most virtuous, most learned and in every way accomplished lady, who was torn to pieces by the clergy of Alexandria to gratify the pride, emulation and cruelty of the archbishop commonly but undeservedly titled St Cyril (1720)  u njegovom delu Tetradymus, oslanjajući se na zapise njenog najvažnijeg učenika Sinezija, koji će kasnije postati biskup. Kardinal Branda Kastiljoni, će angažovati u XV veku umetnika Mazolina da Panikalea da oslika zidove bazilike San Klemente u Rimu freskama koje su formalno posvećene svetoj Katarini Aleksandrijskoj, a zapravo predstavljaju scene iz života Hipatije.

Izvori:

Nova Akropola: Hipatija – največja muza zahodne svobodne misli

Članak objavljen i na portalu soulfood.rs

Tri TED govora o postizanju sreće

Prvi nam objašnjava kako da stvorimo srećne okolnosti u našem životu, drugi je o jednom od najdužih istraživanja u istoriji sprovedenom na Harvardu koje dokazuje da su za sreću najbitiniji dobri odnosi, i na kraju poslednji je o karakteristikama ljudi koji ostvaruju dobre odnose, gde veliku ulogu igra ranjivost.

Sreću stvaramo mi sami, a ne spoljne okolnosti, a evo i kako

U svim društvima uglavnom smo koncentrisani na nedostatke, probleme, postoji uverenje ako napornije radimo mi ćemo postati uspešniji, ako postanemo uspešniji, bićemo i srećniji, što je pogrešno iz dva razloga. Prvo, tu granicu ćemo uvek sve više pomerati kada postignemo određeni cilj, želećemo da postignemo neki drugi cilj. Drugo, ako je mozak na suprotnoj strani od sreće, on nikada tamo ni ne stiže. Međutim ako podignete nivo sreće mozga to će dovoditi do pozitivnh efekata, za razliku od negativnog, neutralnog i stresnog stanja. Inteligencija, kreativnost, energija rastu.

Da biste to postigli treba uvesti sledeće pozitivne navike svakog dana i mozak će se reprogramirati za 21 dan i radiće optimističnije i uspešnije:

  • zapisivati tri nove stvari na kojima smo zahvalni
  • pisati o pozitivnom utisku koji smo doživeli
  • vežba, fizička aktivnost
  • meditacija (pomaže fokusiranju, jer živimo u društvu koje ometa našu pažnju – multitasking)
  • nasumični činovi dobrote (pohvaliti nekoga ili mu biti zahvalan)

Najduže istraživanje o sreći nas uči da shvatimo koji je aspekt života najvažniji za našu sreću

Jedno od najdužih istraživanje o sreći u istoriji (trajalo je sedamdesetpet godina),  koje je sprovedeno na Harvardu nam ukazuje koji je to aspekt našeg života koji nas može najviše usrećiti. To su odnosi. Dobri odnosi nas čine srećnijim i zdravijim.

Kako nam ranjivost pomaže da izgradimo bolje odnose

Ljudi koji ostvaruju dobre odnose poseduju snažan osećaj ljubavi i pripadnosti, veruju da zaslužuju ljubav i pripadnost, veruju da su vredni i s druge strane se nalaze ljudi koji se bore za to, koji misle da nisu vredni. Oni koji veruju su svesrdni. Zajednička im je hrabrost (ispričati priču ko ste vi u srcu, poseduju hrabrost da budu nesavršeni), saosećanje (ljubazni su prema sebi, samim tim i prema drugima) veza (autentičnost, voljni su da puste ono što bi trebali da budu i budu ono što jesu) i potpuno su prihvatili RANJIVOST (veruju da ono što ih je učinilo ranjivim učinilo ih je lepim; spremnost da prvi kažu volim te; da urade nešto za šta nema garancije; da dišu dok čekaju rezultate mamografije; da ulože u odnos koji možda neće uspeti). Ne treba otupljivati i gušiti ranjivost, niti je se stideti, jer je to izvor i sreće i kreativnosti i zahvalnosti.  Zato nije dobro biti nefleksibilan i biti skroz krut i tražiti savršenstvo, pretvarati se da to što radimo nema uticaja na naš život. Već dozvoliti da nas vide onakvim kakvi jesmo u dubini duše, ranjivi. Voleti celim srcem iako nema garancije, vežbati zahvalnost i radost u teškim trenucima i verovati da smo dovoljni, odnosno dovoljno dobri, dovoljno pametni, dovoljno lepi.

Ako razmišljate da odustanete od svojih snova

Ispričaću vam jednu priču. Postojao je galeb. Nije nikako mogao da se pomiri s tim da se njegov život svede samo na letenje koje je usmereno na obezbeđivanje ribe odnosno hrane kako bi zadovoljio osnovne životne potrebe. Hteo je nešto više, znao je da postoji nešto više što treba da sazna, da iskusi. Letenje je bilo njegova strast i želeo je stekne nove veštine i tehnike. U početku je bio ismejan od strane njegovih “drugara”, koji su ga čak izbacili iz društva. Međutim kada su shvatili da je to što on čini izuzetno, inspirativno i pozitivno počeli su da mu se pridružuju.

Najpre treba da naučimo da se oslobodimo od svih ograničenja, koja su nam nametnuta i predodređena rođenjem i drugim okolnostima, strahovima i predrasudama. Potom da budemo radoznali, željni učenja i hrabro krenemo na put otkrivanja. Ne, nije sve pred našim očima, uopšte, to je samo mrvica kolača zvanog život. Ako ne krenemo u avanturu ne možemo da znamo da postoji nešto mnogo, mnogo veće od nas samih. Mnogo smo sposobniji za ostvarivanje veličanstvenih dela nego što mislimo da jesmo. Kada se menjamo, sve oko nas se menja, videćemo da se otvaraju vrata za koja nismo znali ni da postoje – kao što je veliki Džozef Kembel rekao. Zar to nije divno. Što se više usuđujemo, više postižemo, život će biti velikodušniji s nama. Trebalo bi da imamo više ciljeve kako bismo postali kreativniji, inteligentniji, bolja stvorenja. Nije lako, jer ako radiš nešto što je neuobičajeno, nepoznato, potpuno drugačije od onoga što je društveno prihvatljivo, gledaće te kao neprijatelja i možda ćeš čak biti drušveno izopšten kao naš galeb Livingston. Nije tako lako napustiti sve naučeno čime smo tako dobro ovladali, da je zastrašujuće zakoračiti u nešto novo i nepoznato. Potrebna je borbenost i vera kako bismo činili sjajne stvari. Jedino ispravno pravilo je ono koje vodi ka slobodi. Mnogo je lakše prepustiti se uobičajenoj svakodnevnici i ne misliti i raditi sve automatski.  

Naš galeb je uspeo da probudi i inspiriše ostale galebove koji su počeli da ga prate. Kako je u tome uspeo, jednostavno je, duboko u sebi je znao da čini pravu stvar.

Uvek možemo da uradimo više i pomerimo naše granice kao ljudska bića, prijatelji, deca, supružnici, radnici, susedi, kolege…

Inspirisano knjigom Ričarda Baha “Galeb Džonatan Livingston”

Pitagorejska škola

Jedan od velikih Učitelja, Pitagora, filozof i matematičar, rodjen je na ostrvu Samos u Grčkoj oko 560 p.n.e.   Legenda kaže da je njegov otac zajedno sa njegovom majkom dok je bila trudna, na jednom od svojih putovanja, posetio Delfe. Tom prilikom proročica Pitija mu je rekla da će njegova žena roditi dete koje će svet zadiviti svojom lepotom i mudrošću i koje će biti od velike koristi čovečanstvu. U čast proročice ženi je ime promenio u Pitija, a sinu je dao ime Pitagora – prorokovan od Pitije. Otac kao imućni trgovac obezbedio mu je obrazovanje kod najboljih učitelja filozofa tog vremena, Ferekida, Anaksimandera i Talesa. Zatim odlazi u Egipat gde će provesti oko dvadeset godina i biti iniciran u egipatske misterije. Egipat će osvojiti Persijanaci koji će ga zarobiti i odvesti u Vavilon gde će provesti oko deset godina i dobiti velika znanja od njihovih sveštenika (magova). Posle dugog niza godina provedenih u učenju i istraživanju, vratiće se u Grčku, međutim zbog Polikratove tiranije odlučuje da ode u južnu Italiju gde u gradu Krotonu osniva svoju školu.

Na školi je stajao natpis “Natrag profanima”. Prijemni ispit obuhvatao je moralnu i psihičku stabilnost, obrazovanost. Pri tom Pitagora je pažljivo posmatrao kandidate odnosno prikupljao podatke o njihovom ponašanju i sklonostima ne uzimajući u obzir njihov društveni status, bogatstvo. Prvi put u grčkom svetu i žene su imale pristup školi.

U njegovoj zajednici postojale su dve kategorije: akuzmatici (slušaoci – koji su samo prisustvovali predavanjima) i matematici (učenici), koji su bili potpuno posvećeni ulozi filozofa i koji su kao iskušenici početnici polagali zavet ćutanja koji je trajao pet godina. Na taj način čovek shvata misli drugih ljudi i nevažnost sopstvenih potreba za izražavanjem nebitnih primedbi, pitanja, odgovora.

Prvi je uveo i pojam filozofije, ljubavi prema mudrosti. Dok je bio na Olimpijskim igrama Leon, princ od Fliusa, impresioniran njegovim znanjem upitao ga je kako bi opisao sebe. Pitagora je odgovorio da je on filozof. Pošto princ nije čuo za tu reč, tražio je objašnjenje. 

“Život se prinče Leone može uporediti s ovim igrama, zato što u gomili koja se ovde okupila, neki su privučeni sakupljanjem poena, a drugi nadom i ambicijama za slavom i uspehom. Ali među njima postoji samo nekolicina koja je došla da posmatra i da proba da razume sve što se ovde događa.

Isto je i u životu. Neki su pod uticajem ljubavi za bogatsvom, dok su drugi slepo vođeni ludom groznicom za moći i dominacijom, dok se najfiniji tip čoveka predaje otkrivanju smisla i cilja samog života. On pokušava da otkrije tajne prirode. Takvog čoveka ja zovem filozofom i mada ne postoji čovek koji je mudar u svakom pogledu, on zna ceniti mudrost kao ključ za prirodne tajne.”

Cilj njihovog filozofskog obrazovanja bilo je uspostaviti harmoniju između duha i tela kroz moralno i duhovno pročišćenje putem vrlina koje čoveka približavaju božanskom. Prihvatio je ideju o besmrtnosti duše iz orfizma, zasnovanom na uspostavljanju harmonije i reda u svim stvarima. Duša je besmrtna i prelazi iz jedne forme u drugu. Matematika odnosno brojevi su osnovni principi, pravila koja postoje u prirodi, ujedinjene snage kosmosa i simboli božanske stvarnosti. Značajnu ulogu u obrazovanju imala je i muzika, koja se koristila i u terapeutske svrhe i imala je isceliteljsku moć. Posebne melodije su se koristile za ispravljanje teških duševnih stanja u njihovu suprotnost, vrlinu. Ujutru bi slušali življu melodiju a uveče umirujuću kojom bi se čistili od dnevne buke. Na kraju dana bi meditirali uz preispitivanje samog sebe da li su se ispravno ponašali, gde su bili. Najveći simbol harmonije je prijateljstvo. Čovek treba tako da se ponaša da ne dozvoli da mu prijatelj postane neprijatelj, i da teži ka tome da mu neprijatelj postane prijatelj.  Učenici koji su bili upućeni u najviše istine znanja mogli su da učetvuju u političkom životu koji je bio zasnovan na uspostavljanju ravnoteže snaga moralnog i političkog života. Svi ovi zakoni sadržani su u savršenom kosmosu.

Pitagorejska škola u Krotonu je spaljena od strane gomile ljudi na čelu sa Kilonom, pripadnikom jedne od najbogatijih i najuglednijih porodica. Bio je duboko povređen jer ga je Pitagora odbio zbog njegove nasilne prirode, a on je žarko želeo da postane učenik ove ugledne škole. Stradali su skoro svi članovi škole, a po jednoj verziji i sam Pitagora. Dok druga verzija navodi da se povukao u Metapon gde je i umro oko 495 p.n.e.

Pravila u školi su bila vrlo jasna i stroga.  Odlikovala ih je moralna čistoća uma i tela, nosili su belu lanenu odeću. Nisu odobravali lov.  

Njihov dnevni raspored je izgledao ovako:

  1. Ujutru bi prvo smirili dušu, tako što bi šetali po šumi ili bi boravili u hramovima, gde bi provodili vreme u samoći jer je bilo pogrešno ići uznemiren među ljude, a da se pre toga ne postigne harmonija duha i bistrina uma.  
  2. Potom bi pohađali predavanja i korigovali narav u hramovima i ostalim svetim mestima.  
  3. Briga o telu je bila izuzetno važna. Bili su zastupljeni sledeći sportovi: trčanje, borba, skakanje, gimnastika, tegovi, u zavisnosti od njihove fizičke snage.
  4. Doručak je bio veoma lagan i sastojao se od hleba, meda ili saća. U toku dana nisu pili vino, kako bi ostali pribrani.
  5. Nakon doručka su se bavili društvenim poslovima i primali goste.
  6. Uveče bi išli u šetnju udvoje, utroje, prisećajući se lekcija i posvećujući se plemenitim zanimanjima.   
  7. Sledilo bi kupanje.
  8. U trpezariji bi se skupilo najviše njih deset, vršili su kropljenje, prinoseći kao žrtvu opojne biljke i tamjan.
  9. Večerali bi pre zalaska sunca. Pili bi vino, jeli ječam, pšenični hleb, zakusku, kuvano i sveže povrće. Služilo se i meso žrtvenih životinja, dok su ribu jeli retko, jer su neke vrste riba, iz određenih razloga, smatrali nepogodnim za hranu.
  10. Zatim bi opet vršili kropljenje i glasno čitali.
  11. Pre nego što bi se rastali najstariji među njima bi rekao: “Biljkama koje donose plodove ne pričinjavati štetu i ne uništavati ih kao i živa bića, ako po prirodi ne štete ljudskom rodu i ne ubijaju ih.”; “Prema rodu bogova, rodu demona i heroja odnositi se dobro i s pijetetom, a takođe i sa roditeljima i dobrotvorima.“; “Zakonu ići u susret a sa bezakonjem vojevati.”…

Ukratko, njihov dan je obuhvatao: meditaciju, obrazovanje i vaspitanje, fizičku aktivnost, vrlo umerenu ishranu, društvene poslove drugim rečima služenje društvu, učenje i plemenite aktivnosti, ritual kropljenja i prinošenja žrtve, čitanje i završnu reč.

Briga o umu, duhu i telu, poštovanje sveta oko sebe i služenje višim principima su načela kojima su se vodili.

Nadam se da će vam ove navike biti od koristi i da neke od njih možete primeniti u svom dnevnom rasporedu, jer smo mi ono što činimo svakog dana.

Inspirisano Jamblihovom knjigom “Pitagorin život”

Članak objavljen i na portalu soulfood.rs

Nekad je kralj lavova bio malo uplašeno stvorenje

Da li postoji neko ko se nije zaljubio u malog Simbu, koji je kao i svako dete spontan, iskren, nevaljao, naivan? Od kada je rođen bio je pod zaštitom oca, u isto vreme nežnog i strogog, koji ga je pravilno usmeravao, i opraštao njegove nestašluke, zbog kojih je ponekad rizikovao svoj život, u svakom slučaju sreća ga je pratila. Upravo jedan ovakav događaj će prouzrokovati tragičnu smrt njegovog oca, gde je Simba bio žrtva sopstvene naivnosti i zlobe njegovog strica koji je želeo da se dokopa moći po svaku cenu. Osećaj krivice će ga navesti da napusti dom i krene u nepoznatu avanturu. Na tom putu sreće dva vedra, luckasta, dobronamerna prijatelja koji mu pomažu da“zaboravi”prošlost. U njihovom društvu on bezbrižno odrasta,  u svakom mogućem komforu koji se može zamisliti, koji savršeno opisuje pesma iz ovog crtanog filma “Hakuna matata”što znači bez briga… dok jednog dana iznenada ne naleti na prijateljicu iz detinjstva, koja je krenula na put kako bi potražila pomoć za svoj narod, koji živi u teškim uslovima od kada je Simbin otac poginuo a vlast preuzeo njegov zločesti stric. Kaže mu da im je potreban kako bi uspostavio red u njihovom kraljevstvu. U prvi mah on je odbija iz razloga što bi morao da se suoči sa ranama iz prošlosti. Prorok majmun, se pojavljuje u pravom trenutku i podseća ga na njegovu dužnost – reči njegovog pokojnog oca. Simba oseća da mora hitno da deluje i postaje nezaustavljiv u svojoj nameri da što pre stigne do kraljevstva, obračuna se sa prošlošću i preuzme ulogu koja mu pripada. I dalje su tu prepreke i oklevanja koje mu prete da ga udalje od njegovog cilja. Međutim on biva nagrađen zbog njegove hrabrosti i odluke da preuzme odgovornost.

Ova priča oslikava pojam “herojskog puta” veličanstvenog Džozefa Kembela. Svako od nas duboko u sebi ima heroja koji čeka da se probudi. Svako je sposoban da bude heroj u svom svetu. Heroj dobija poziv, kreće u avanturu, menja se suočavajući se i prevazilazeći prepreke, stiče znanje kroz iskustvo koje je prošao i konačno je ponovo rodjen.

Ovaj put je uvek unutrašnji. Možda je najvažniji i najkomplikovaniji zadatak započeti ga. Prvo treba da shvatimo šta je to što nas zadržava, zašto smo blokirani, zašto ne napredujemo, zašto ne postajemo heroj.  Kažu da nas može spasiti samo ono što nas može uništiti. To je dobar razlog da počnemo od našeg najvećeg straha. Sećam se scene iz “Avatara”gde glavni junak treba da odabere svog zmaja koji će ga voditi kroz njegove avanture i kada je pitao kako to da učini, rečeno mu je da će to osetiti u sebi i da će pravi zmaj pokušati da ga ubije. Veoma moćna poruka. Šta nas najviše plaši je pravi odgovor za nas. Na početku teba da se brzo, snažno i odlučno izborimo s tim, tako da će to postati naša snaga, služiće u našu korist. Tada avantura može da počne. Kroz iskustva stičemo znanje, ceo novi svet otvara svoja vrata pred nama. Uvek će biti primamljivih izazova, to samo univerzum proverava da li smo dobro savladali naše lekcije. Malo ćemo oklevati, i ubrzo ćemo dobiti jasnu poruku koja će nam pomoći da donesemo pravu odluku. Korak po korak naš heroj postaje jači, hrabriji, odlučniji, pravi ispravne izbore i ide pravo do svog odredišta. I ponovo je rođen. O ne, izvinite, mislili ste da je put završen, ne uopšte, postoje drugi planinski vrhovi koje treba osvojiti. I srećno!

%d bloggers like this: