Hajde da svet učinimo lepšim

Lotos

Photo by Jay Castor on Unsplash

“Lotos je duboki simbol Istoka gde se ističe da treba tako živeti da ne dozvolimo svetu da nas zatruje… Cvet nastaje iz blata u vodi, a ipak ostaje neokaljan. Simbol je transformacije: blato se pretvara u najlepši cvet i miris koji ova planeta poznaje” – opisuje ga Ošo.

Izdiže se iz tame da bi procvetao na svetlosti sunca, ovaj cvet je simbol duhovnog ispunjenja. On je kosmičko jaje u čijem središtu se krije prvo seme i ostvarenje potencijala.

Njegov proces cvetanja je dugotrajan. Seme može da proklija i posle 1.200 godina. Da bi se lotos, simbol čistoće i mudrosti potpuno otvorio prema Suncu, potrebno je da se prvo probije kroz mulj i mutne vode. Po izlasku postaje besprekoran i pokazuje svu svoju raskoš i lepotu.

U životu su potrebni otpornost i fleksibilnost, disciplina, strpljenje i snaga duha. Teškoće nam pomažu da dostignemo svoj cilj, i da njih gledamo kao na prilike. Znati živeti u zaprljanom svetu, a ne zaprljati se. To ne znači udaljiti se od sveta već u sebi pronaći izvor dobrog i lepog i pustiti ga da navodnjava sve što mislimo, govorimo, osećamo.

U Japanu lotos predstavlja moralnost.

U Egiptu rađanje iz iskonskih voda i ponovno rađanje. Egipatski bog Nefertum je predstavljan s lotosom na glavi, cvet koji se rađa iz prvobitnog haosa.

U Indiji simbol je prosperiteta, lepote i večnosti.

U budizmu lotos je tron na kome boravi Buda i označava božansko rođenje. Simbol je kosmičke energije i same prirode Bude. U svom središtu on skriva dijamant iz kog proizilazi Nirvana.

U hrišćanskom svetu zamenjen je belim ljiljanom koji je simbol plodnosti i čistoće.

U grčkoj mitologiji legenda kaže da se lepa boginja izgubila u šumi i stigla do mesta gde je bilo mnogo blata – lotosa u koje je uronila. Mesto su stvorili bogovi za bića koja su imala nesrećnu sudbinu. Mlada boginja se borila hiljadama godina sve dok se nije uzdigla transformisana u lepi cvet lotosa koji je predstavljao trijumf istrajnosti nad teškim situacijama.

Italijanska legenda propoveda da je pre mnogo vremena jedan radoznali dečak skočio u močvaru punu belih i roze lotosa, čuvara nevidljivog carstva vila. Kada je tu dospeo vile su mu pružile mogućnost da bira između kovčega punog blaga i prelepe vile. Želeći da obezbedi svoju porodicu izabrao je kovčeg. Ali nikako nije uspeo da zaboravi prelepu vilu koja ga je opčinila i prepustio se smrti. Njegova kazna se sastojala u tome što nikada neće upoznati pravu ljubav zbog pogrešnog izbora. U životu treba znati izabrati suštinu koja je u skladu sa srećom naše duše i odvojiti se od materijalnih dobara.

U psihološkom ključu lotos predstavlja izdržljivost i sposobnost da se teškoće pretvaraju u potencijale. On je metafora osoba koje su uspele da svoje poraze, patnje, borbe, gubitke, bol prevaziđu i pretvore ih u spokoj, samokontrolu i izdržljivost. To su osobe koje ulažu mnogo truda u sve, koje poseduju samokontrolu i koje su sklone izazovima. Lotos je simbol čistote, prosvetljenja, transformacije i ponovnog rođenja.           

Orao

Photo by Mathew Schwartz on Unsplash

Postoje široko poznate priče o orlu poput one kada orao napuni četrdeset godina i orla koji je živeo među kokoškama. Prva nas uči da ako želimo da se razvijamo na pravi način moramo da se oslobodimo starih osobina, napustimo ih, da bismo mogli ponovo da se rodimo i nastavimo da živimo i napredujemo. Druga opet upozorava na opasnost od stagnacije, učaorenosti, skučenosti vidika koji sprečavaju ostvarenje najvećih sopstvenih potencijala.

Orao je simbol neverovatne moći i inteligencije. On je gospodar neba. On sve nadzire sa duhovnih visina. Njegova inteligencija i uvid doseže daleko, odozgo se sve jasnije vidi. On je taj koji u mitu o Psihi pomaže Psihi da reši jedan od zadataka tako što stiže do izvora i uzima vodu. On je sama volja – samo volja može da probudi volju. I u Rimu, orao na Jupiterovom žezlu je simbol volje. On je povezivan sa suncem, uzvišenim duhom kod starih Grka i Persijanaca kao i sa bogom Zevsom. On je grmljavina i munja, stvoritelj. On predstavlja plemstvo, moć i rat. Kao inicijatska ptica koja leti iz jednog sveta u drugi, on obnavlja i vodi duše. Još od praistorije kolektivni je simbol snage i moći. Dvoglavi orao pojačava ovo značenje i ima udvostručenu moć.

Lavirint

Photo by Victor Garcia

Šta da radim? Kako ovo da rešim? Kojim putem da krenem? Osećam se kao da cupkam u mestu. Lutam. Zbunjen sam. Kao da sam u nekom začaranom krugu. Kao da sam u lavirintu i ne mogu da nađem izlaz.

I tako počinjemo da kružimo u mraku kao što je to činio grčki bog Ares-Dionisos. Poslato mu je oružje, sekira sa dve oštrice – labris da pobedi tamu. Počinje da seče tamu i krči put i osvetljava ga. Taj put se naziva lavirint. Sekira se pretvara u baklju, plamen, čisto svetlo. S jednim krajem sekire je razagnao spoljašnju tamu a sa drugim krajem svoju tamu. Kako je stvarao svetlo i prolaz prema spolja, tako je stvarao svetlo unutar sebe i otvarao prolaz ka unutra. Uspeo je da stigne u središte samog lavirinta, samog sebe.

Isto tako heroj Tezej uz pomoć klupka koje mu je dala Arijadna uspeva da ubije Minotaura u središtu lavirinta.

Živimo u neredu materijalnog sveta kojim smo okruženi kao i u sopstvenoj unutrašnjoj zamci. Mit nam daje rešenje. Prvo što treba da upotrebimo je sekira. Sekira je simbol volje. Potrebna je snaga volje da započnemo putovanje. Drugo oružje je nit konca. Konac je simbol postojanosti i sećanja. On ima moć povezivanja, inteligencije. Znamo kojim putevima smo prošli, kojim putevima tek treba da prođemo. To su iskustva koja nam daju smernice i put povratka – izvor odakle je sve proizašlo, koje greške ne treba da ponovimo i na koji način to da uradimo. Bitno je ostati povezan za tu nit. Za očuvanje niti je odgovorna Arijadna koja predstavlja dušu, ljubav prema mudrosti. Ona je podrška Tezeju u pravom trenutku, pruža mu ključ za izlaz iz ove situacije. Minotaur je neumerena materija koja je slepa bez inteligencije i usmerenja. Izlaz je moguć samo ako se usmrti Minotaur, niži aspekt naše ličnosti. Treba ga uništiti pre nego što on nas uništi. Usuditi se i hrabro koračati ka središtu  lavirinta, gde je izlaz, a ne spolja.

Prepoznati sopstvenog Minotaura – strahove, nesigurnosti, brige, sumnje, zlobe  i suprotstaviti im se pomoću volje i inteligencije, pritom ostati povezan sa Arijadnom, svojom dušom koja nam pruža podršku na tom putu i osloboditi heroja u nama Tezeja kako bi zablistao na svetlosti. Njegov put je put evolucije. To je uspon od zemaljskog ka božanskom čoveku. Umro je jedan da bi se rodio drugi uzvišeniji čovek koji može da raste i razvija se i svaki put se vine za jedan stepenik uvis.

Kao što školjka čuva trajne vrednosti duboko unutar sebe – biser. Ono što je trajno i vredno se osvaja uz pomoć dugotrajnog napora preobražaja. Lavirint je naš unutrašnji život.

Svako može izabrati mnogo puteva i izgubiti se. Ali kada se izabere pravi put on će voditi ka suočavanju s našim unutrašnjim senkama, sa svojim Minotaurom i svojim vukom u mračnoj, neprohodnoj šumi, punoj skrivenih opasnosti koju srećemo u bajkama.

Kada zaboravimo na sebe čuda počinju da se dešavaju

Harp, Harp With Flowers, Harp Strings, Design, Music
Fotografija Godsgirl_madi

Ovo je priča o harfi. Nekada davno postojalo je drvo. Jednog dana čarobnjak je odlučio da ga pretvori u harfu sa sledećom čarolijom: njenu tvrdoglavu prirodu moći će da ukrote samo najveći muzičari.  Mnogi su uzaludno pokušavali da izmame melodiju iz njenih žica, međutim iz harfe su dopirali grubi tonovi prezira. Sve dok se nije pojavio harfista Pai Ja. On je samo nežno pomilovao harfu i blago dodirnuo žice. I počeo da peva o godišnjim dobima, prirodi, ljubavi, ratu… i harfa je stvarala divnu muziku. Zanesen car ga je upitao u čemu je tajna njegove pobede. Muzičar je odgovorio: „Visočanstvo, drugi nisu uspeli jer su pevali samo o sebi. Ja sam prepustio harfi da odabere temu i nisam zaista znao da li je harfa bila Pai Ja ili je Pai Ja bio harfa.“

Kao i u životu. Kada se posvetimo ciljevima koji su veći od nas samih, ispunićemo smisao života. Ova prelepa priča nas uči da zaboravimo na sebičnost i da budemo svesni bića i svega što nas okružuje. Da ih poštujemo i dozvolimo im da budu ono što jesu. I da pokušamo da ih razumemo. Čak i najnepokorniji će pokleknuti pred jednostavnim ljudskim činom. Treba da budemo fleksibilni, zaboravimo na kontrolu, prepustimo se i verujemo životu, jer uvek ima najbolji plan za nas. Kada zaboravimo na sebe postaćemo ujedinjeni i jedno, sledićemo prirodne tokove i čuda će se dešavati. Ponekad treba da promenimo persepektivu, otvorimo oči, imamo širu sliku, dopustimo životu da nas vodi i pokaže nam put. Otpustimo naučene šeme i pravila. Budimo spontani, razigrani, bez predrasuda. Budimo ponizni, uvek postoji nešto što treba da naučimo. Čak i kad smo najbolji među najboljima postoje i dalje zagonetke koje treba da rešimo. Da je harfista koji je bio najbolji počeo da svira uobičajeno dominirajući scenom kao što su to učinili drugi, stavljajući sebe u prvi plan, harfa ne bi zasvirala. Ne postoje gotovi recepti sa unapred definisanim pravilima, mi treba da ih stvorimo. 

Korak po korak bez previše planiranja

Fotografija Cosmin Paduraru

Dok sam živela u Rimu, imala sam priliku da gostujem u jednoj radio emisiji po imenu „Mic po mic“ koje su vodile sve simpatične dame Dara i Danijela. Počela sam da razmišljam o tome šta bih mogla da ispričam slušaocima. Naziv emisije me je podsetio na jednu poučnu priču.

U blizini Sirakuze pronađeni su ostaci jednog inicijatskog bunara. Kada bi se iskušenik malenim stepenicama spuštao u ovaj vrlo mračni bunar, iz otvora bi se pojavljivale ruke koje su ga gurale, dok su nevidljivi glasovi vikali: „Ti padaš!“. Zamislite strah učenika koji nije znao da se ispod njega nalazi razapeta mreža i da se ni na koji način ne može povrediti i kako se bori sa sobom da bi pobedio strah i nastavio dalje, pokušavajući da napravi još jedan korak. Pobediti u tom trenutku nije značilo doći do kraja stepeništa – to bi bila konačna pobeda. Pobediti je značilo preći korak po korak, jednu stepenicu, pa još jednu, pa još jednu. Jedna od velikih grešaka koje činimo pred stepeništem je ta što ga posmatramo u celosti i zamišljamo ceo uspon. Ovo nije adekvatan psihološki položaj za suočavanje sa poteškoćom, već uspon treba da planiramo stepenicu po stepenicu. Šta je moj neposredni problem? Ova stepenica, ne ona ili neka druga! Ako je naš pogled uperen preterano uvis, što se često dešava mnogim idealistima i mnogim duhovnjacima, lako se može dogoditi da se spotaknemo već na prvim stepenicama i padnemo u ponor. Treba znati kuda želimo da stignemo ali korak po korak, polagano, i bez mnogo planiranja. Ako umemo da pružimo svoju ruku uvek će se naći neki dobri anđeo, stvarni ili sanjani, koji će prihvatiti našu i pomoći nam na putu. Priču je ispričao Horhe Livraga na jednom od svojih predavanja.

O značaju prirodnih zakona u našim životima

Danas u doba pandemije korona virusa osećamo jasnije nego ikada manifestaciju zakona prirode i svedoci smo njihovih efekata. Ako priroda postane bolesna i čovek postaje bolestan. Šume Amazonije koje su nedavno gorele nazivaju plućima planete, a čovek u ovom trenutku oboleva od virusa koji napada pluća. Zato je bitno razmisliti o uzrocima. Kao što kaže jedan pisac i režiser “Dobili smo žuti karton od planete”. Mnogo smo se udaljili od prirode i sada nam može pomoći povezivanje s njom. Mi smo deo prirode i kao bića koja poseduju sposobnost mišljenja u odnosu na biljke, životinje i minerale imamo veću odgovornost. Potrebno je da proširimo našu svest, kako bismo prestali s njenim iskorišćavanjem i zagađivanjem i uključili se u kolektivno dobro. Šta je dobro za košnicu dobro je i za pčelu.

Rimska civilizacija je to vrlo dobro uvidela i poštovala. Hramovi su nastajali na mestima koja su pratila majku zemlju, umesto upotrebe papira (što prouzrokuje seču šuma i eroziju tla) za održavanje higijene koristili su sunđer, prevozna sredstva su koristila travu kao pogon čiji su se ostaci zatim upotrebljavali za rast nove trave, sve što su uzimali iz prirode bilo je vraćeno prirodi.

Mi smo odgovorni za zagrevanje planete, planine i šume se koriste kao građevinski materijal, sve veće je prisustvo plastičnog otpada. Neke zemlje preuzimaju inicijativu radi zaštite životne sredine kao što je prelazak na električna vozila, ukidanje fosilnih goriva, korišćenje solarne i energije vetra za proizvodnju električne energije. Sve počinje i završava se sa nama.

Butan je primer ugljenično negativne zemlje što znači da ne samo da neutrališu već  odstranjuju postojeći ugljen-dioksid iz atmosfere. Proizvode 2,2 miliona tona ugljen-dioksida, dok njihove šume prečišćavaju više od tri puta te količine, to jest više od 4 miliona tona ugljen-dioksida svake godine. Šume pokrivaju 70% njihove države i Ustavom je određeno da 60% teritorije ostane pod zelenim pokrivačem zauvek. Izvoze veći deo obnovljive energije koju dobijaju od brzih reka, što opet neutrališe oko 6 miliona tona ugljen-dioksida u njihovom susedstvu. I predvideli su da će do 2020. ta količina biti 17 miliona tona. Ako upotrebe polovinu potencijala njihovih reka dostići će količinu od 50 miliona tona, što je više CO2 nego što jedan New York proizvede. Jedini u svetu imaju koeficijent bruto domaće sreće koji je za njih važniji od bruto domaćeg proizvoda. Svojim sunaradnicima na selu obezbeđuju besplatnu struju kako ne bi koristili drva. Ulažu u održivi prevoz i subvencionišu kupovinu električnih vozila kao i LED sijalica. Vlada pokušava da izbaci papir iz upotrebe. Postoje nacionalni programi za čišćenje države i zasađivanje drveća. Biološkim koridorima su povezali sve delove zemlje tako da životinje mogu slobodno da se kreću kroz celu teritoriju. Tigar koji se kreće po subtropskim džunglama na visini od 250 m nadmorske visine može se videti na hladnim vrhovima planina na visini od gotovo 4.000 m. Konstatno se obezbeđuju sredstva da bi se sprečio lov, krivolov, i neophodni resursi za zajednice koje žive u tim parkovima. Budući da je potrebno dosta sredstava da bi se održali ovakvi uslovi, i koji predstavljaju veliki teret za ovako malu zemlju, osnovan je fond pod nazivom “Butan za život” kako bi se obezbedila dovoljna količina sredstava uz pomoć donacija za period od 15 godina kako bi vlada radila na ovom planu i nakon čega bi potpuno preuzela sve troškove.

Da Zemlja nije svemoguća i da može sve da reši samoregulacijom usled ljudskih spoljnih uticaja ukazuje nam primer okeanskih algi. Ugljen-dioksid, jedan od najvećih uzročnika klimatskog zagrevanja ili efekta staklene bašte, troše upravo okeanske alge, oslobađajući tako atmosferu od suvišnih količina ovog gasa i održavajući prirodnu ravnotežu. Međutim ukoliko se poveća njegovo ispuštanje u atmosferu, nastaju osiromašeni okeani i lančanom reakcijom smanjuju se i mase algi koje tada ne apsorbuju ugljen dioksid pomoću koga stvaraju oblake koji odbijaju sunčevo zračenje, već ga dodatno oslobađaju u vazduh.

Posledice ljudske nemarnosti osećaju i domaće životinje koje se uzgajaju na malom prostoru u kavezima i kako bi se izbegla zaraza daju im se antibiotici. Čak 40% do 70% od ukupne proizvodnje istih se izdvaja za stoku. Bakerije postaju sve otpornije na antibiotike. A izbacivanje fekalija dovodi do toga da se otpadne vode sve teže čiste, a čvrsti otpad se ne može ponovo iskoristiti u poljoprivredne svrhe. Postoje i jake etičke osnove zbog kojih je razumnije jesti veće količine povrća a manje mesa i ribe.  

Zemljino isušivanje je u prošlom i pretprošlom veku prouzrokovalo smrt više miliona ljudi samo u Indiji. Đubriva se koriste kako bi se pospešila plodnost, međutim uz njihovo intenzivno korišćenje zemlja se iscrpljuje i nakon par godina postaje neupotrebljiva. Od srednjeg veka pa sve do dvadesetog veka kada je otpočela masivna proizvodnja, ljudi su imali više razumevanja i poštovanja prema zemlji i uvek bi ostavljali jedan deo zemlje bez useva kako bi se zemlja oporavila i imala vremena za stvaranje hranljivih materija i minerala koje obezbeđuje. Stručnjaci smatraju da treba preći na stare metode oživljavanja zemlje bez upotrebe hemikalija. Prema UN ako nastavimo da gubimo zemlju ovim tempom preostaće nam zaliha berbi za narednih 60 godina.

Postoje discipline koje se bave očuvanjem prirodne sredine, kao što su ekologija i biomimikrija.

Ekolozi su došli do sledećih zaključaka i primenili ih u svojim izumima:

  • Priroda deluje pod uticajem sunčeve svetlosti.
  • Priroda koristi samo onoliko energije koliko joj je neophodno.
  • Priroda prilagođava oblik funkcionalnosti.
  • Priroda sve reciklira.
  • Priroda napreduje kroz saradnju.
  • Priroda počiva na raznovrsnosti.
  • Priroda zahteva precizno znanje.
  • Priroda zaustavlja rasipanje od samog početka.

Koliko je samo inteligentna priroda i koliko možemo da naučimo iz ovih zaključaka. Funkcioniše sa toliko harmonije i mere i ima jasnu svrhu. Zar ovo nisu zakoni koji bi se mogli primeniti na ljudsku vrstu.

Biomimikrija (bios – život, i mimikos – podražavački) je rešavanje tehničkih problema oponašanjem prirodnih procesa i pojava u oblasti arhitekture, industrijskog dizajna i inženjerstva. Primeri ovakvih građevina su centar East Gate u Zimbabveu, Ptičije gnezdo u Kini…

Moramo povećati ekološku inteligenciju, odnosno svest o uticaju našeg delovanja na životnu sredinu. I najmanji gest se računa. Ako bacimo smeće u odgovarajuću kesu za smeće spremnu za reciklažu, ukoliko štedimo vodu dok se tuširamo, peremo sudove, zalivamo baštu, kupujemo ekološke proizvode, odeću napravljenu od recikliranih materijala, koristimo javni prevoz umesto sopstvenog automobila, kupujemo organsku hranu i još bolje ako učestvujemo u akcijama čišćenja i pošumljavanja životnog prostora. Zanemarivanje ekološke svesti ima posledice kao što su štetni efekti koji mi proizvodimo kao i ugrožavanje mentalnog zdravlja udaljavanjem od prirode i sve veća prisutnost anksioznosti i depresije. Kako bismo ovo sprečili bitno je da se informišemo i edukujemo u tom pogledu kako bismo bili svesni svojih akcija i kako one utiču na prirodu.

Priroda nas uči kako naš životni ritam treba da izgleda. Deo smo jednog velikog sistema koji ima svoj ritam i red, i što pre to uvidimo bićemo u mogućnosti da shvatimo da brzina, gomilanje stvari, preteran rad vode u patnju, jer nismo u stanju da dovoljno proizvedemo koliko se od nas očekuje. Stvorili smo jedan površan svet, koji doživljavamo kao opasno mesto. Sasvim je u redu osećati negativne emocije u ovakvom okruženju jer se prosto sve u nama buni. Treba ih posmatrati sa strane kao jedan oblak koji prolazi, a rešenje će samo doći kada će posvećenost pravim vrednostima biti moguće, a ujedno shvatanje i poštovanje prirodnih zakona.

Inspirativna moć lepote

This image has an empty alt attribute; its file name is sistine-chapel.jpg
Sikstinska kapela

Zašto je lepota toliko važna? Kada kažem lepota mislim na njen najširi smisao. Čini nas prisutnim u trenutku, kao u meditaciji. Obogaćuje nas, uzdiže nas, isceljuje nas (kao što je večno inpirativni Džejson Silva opisuje u njegovom videu “Kako nas lepota isceljuje”).

Setite se Platona i njegove ideje o lepoti. Lepota = dobrota = istina = ispravnost. Mikelanđelo je rekao da duša oblikuje telo, lepa duša zrači svetlošću i stvara divne stvari. Ono što je unutra uvek isplivava na površinu. Sikstinska kapela je plod uzvišene duše. Oduzeće vam dah. U drugom italijanskom dragulju, Panteonu, osetićete duh bogova.

Jednostavnost i harmonija su odlike prave lepote. Takođe univerzalnost – mora biti razumljiva kako bi prenela jasnu poruku. Upijamo lepotu pomoću intuicije, samo se povežemo i ne razmišljamo mnogo.

Elegancija je drugi oblik lepote. Lepi maniri su oličenje lepote. Dete, štene, šuma, more, planina, sunce, nebo sa zvezdama, zar nisu sve to inkarnacije lepote i ljubavi. Muzika koja nas pokreće u dubini našeg bića.

Šta osećate kada iskusite ove izraze lepote sa vašim čulima? Lepota nas inspiriše da budemo bolji. Okruženi lepotom osećamo se lepše i motiviše nas da joj se približimo tako što ćemo je oponašati i činiti dobra dela.

Karijera je ljubav koju činimo vidljivom

Zašto je karijera važna? Uvek se radi o tome kako nešto radimo, a ne šta radimo. To je mesto, naša prilika gde možemo da izrazimo sebe. Pisac Halil Džubran je rekao da je rad zapravo ljubav kojoj damo formu. Izraelski političar Šimon Peres je rekao da je srećan onaj čovek koji služi drugim ljudima. “Kako mogu da budem od pomoći?”. Otkrijte šta vas čini drugačijim od ostalih i držite se toga. “A šta je to?” To je ono što radimo spontano, brže, bolje od ostalih, sa toliko lakoće i mnogo radosti i zbog čega ne spavamo noćima, kada to radimo i gubimo pojam o vremenu. Kada osetimo slatko prepuštanje dok energija fino teče. Osećamo se opušteno i ispunjeni smo entuzijazmom, a duša i srce pevaju.

Zašto je važno da sebi postavimo ovo pitanje? Zato što moramo da znamo odakle da krenemo a onda i da idemo za tim. To je način da damo sve od sebe i budemo delotvorni.  

Ljudi su kreativna bića i trebalo bi da dozvolimo kreativnosti da pronađe svoj put i ugleda svetlost dana. Na taj način mi oblikujemo naše ideje, puštamo ih u svet. Svetu su potrebna naša remek dela. Mi smo samo medijum kroz koji se isporučuje ono što svet očekuje od nas. Neizraženi potencijal prouzrokuje bol. Pustite ga napolje, biće srećniji.

Poznavala sam osobu koja je čistila ulice i ujutru bi pozdravljala prolaznike ogromnim osmehom. Nikada neću zaboraviti njegovu pozitivnu energiju. On je širio ljubav. Izražavamo sebe kroz sve što radimo. Kada služimo i činimo druge srećnim mi postajemo dostojanstveni.

Kažu da možemo prevazići naš egoizam i pronaći svrhu tako što ćemo se posvetiti nečemu što je veće od nas samih. To je takođe dužnost, odgovornost, na tom putu moramo da se zapitamo da li radimo na ispravan način, da li će neko biti ugrožen zbog toga?  

S druge strane to je zabava, strast. Zna se da najbolje ideje nastaju kada se udaljimo od napornog rada i bingo, dok se odmaramo otkrivamo sjajne ideje.

Raditi naporno, znojati, znojati, znojati se, a potom se odmoriti. I uvek radite sve najbolje što znate, bez obzira na sve.  

I zapamtite da se svaki uspeh meri onim čega ste morali da se odreknete kako bi ga postigli. Uživajte u vožnji i nikad ne merite uspeh vašim rezultatom. Stalno gradite karijeru s voljom, ljubavlju i harmonijom.

Obrazovanje je naše najvrednije oružje koje ćemo ikada imati

Zašto je obrazovanje važno? Zato što je to najvrednije oružje koje ćete ikada imati i niko vam ga ne može oduzeti, i ako se jednog dana probudite bez svega onoga što ste posedovali u ovom materijalnom svetu duboko u vama ćete imati ovo blago. Jedan deo našeg genetskog nasleđa je urođen, srećne okolnosti su da se veći deo može menjati – epigenetika se time bavi, što znači da možemo da se razvijamo kroz obrazovanje i mi biramo na koji način ćemo to učiniti. Zamislite, možete postati onakvi kakvi želite. Zar to nije lepo? I takođe, ako nemate novca za školarinu, uvek možete naći načina da se sami obrazujete. Obrazovanje nam služi da nas nauči kako da napravimo prave izbore, da mislimo našim glavama, da istražujemo i postavljamo pitanja, da budemo fleksibilni, da budemo posvećeni sticanju znanja i konačno kad ga usvojimo počnemo i da ga delimo.

Prvo, obrazovanje ako je ispravno bi trebalo da nas nauči kako da postanemo bolji ljudi, kako da poštujemo druge ljude i celu prirodu kojoj toliko dugujemo. Mala ljudska bića su kao nežne biljke koje treba zalivati podrškom njihovih vaspitača. Možda je čak njihova uloga važnija od uloge njihovih roditelja, oni su prvi uzori i inspiracija.

Dok čitamo knjigu, ulazimo u neverovatan svet magije, razvijamo maštu, kreativnost, emocije koji nam pomažu da razumemo bolje svet u kom živimo. Ili kada gledamo filmove i budemo inspirisani velikim ličnostima i želimo da postanemo kao oni ne spavajući cele noći opčinjeni njihovom harizmom. Muzika pokreće naše najdublje emocije.

Pitagora je lečio ljude muzikom, jer je verovao da je svaka bolest prouzrokovana bolešću duše. U antičkoj Grčkoj, glavni predmeti su bili gimnastika, matematika, muzika, filozofija… Spartanci su imali njihov poseban sistem obrazovanja što im je omogućavalo da pružaju otpor neprijatelju stotinama godina. Stoici i Marko Aurelije nas uče moralnim kvalitetima. Uzvišeni Egipćani kako da sledimo ritam prirode. Budizam velikoj saosećajnosti.

Bilo bi dovoljno izučiti jednu veliku civilizaciju i saznati mnogo o životu i zakonima prirode. Smatra se da kroz filozofiju, umetnost, nauku i religiju možemo da dođemo do istine. I osvajajući istinu malo po malo na tom putu se približavamo zvezdama i otkrivamo magiju. Hajde da počnemo od nas samih. U Apolonovom hramu, Delfskom proročištu zapisano je: “Spoznaj sebe, i spoznaćeš svet i bogove.” Zbog toga moramo da primenimo naše znanje i podelimo ga s drugima, u suprotnom biće izgubljeno.

Obrazovanje je ono što radimo s našim umom, telom, dušom , srcem. Obrazovanje je hrana koju jedemo. Obrazovanje je kako se ponašamo s ljudima, biljkama, životinjama, prirodom. Obrazovanje je naš odnos prema teškoćama koje nas zadese. Obrazovanje je fleksibilnost, otvoreni um i prevazilaženje predrasuda. Obrazovanje je odgovornost. Obrazovanje je uspostavljanje kriterijuma.

Mi smo ono što ostavljamo iza sebe

Zašto je nasleđe važno? Dalaj Lama je rekao da postajemo besmrtni prenošenjem znanja. Šta želimo da ostavimo svetu i budućim generacijama? Ispričajte vašu priču koja može nekome postati vodič. Ako se osvrnemo, sve velike ličnosti su nastavile da žive kroz njihove principe i ono što su učinile za čovečanstvo. One su poput visokih planina, stabilne, sijaju kao zvezde, osvetljavaju nam put koji treba da sledimo. Dok će zarobljenici svog egoizma  nestati zaboravljeni, ne ostavljajući trag iza sebe. Kao što je G-din Barnum, jedan od najvećih šoumena ikada, rekao:  “Najuzvišenije umeće je učiniti druge srećnim.”

Možda možemo početi da se pitamo koji problem s kojim se trenutno suočava čovečanstvo možemo rešiti? Zasaditi cvet, drvo, pitati se da li se možda u našem komšiluku nalazi osoba starija, bolesna osoba kojoj možemo nekako da pomognemo, umesto da bacamo višak hrane možemo je dati onome ko je gladan, biti savesniji i pažljivo se odnositi prema prirodi i štititi je. Dokle god postoji volja postoji i nada.

Čovečanstvu su potrebni heroji. Da, primeri hrabrosti, moralnih kvaliteta, jasnih i ispravnih kriterijuma. Neko ko će ostaviti pozitivan uticaj na svet. Danas živimo u svetu velikih mogućnosti, zavisi od nas da li ćemo se izgubiti ili ćemo ih iskoristiti na najbolji mogući način tako što ćemo napraviti prave izbore. Potrebna nam je kultura, tako da ćemo moći da cenimo, prepoznamo i negujemo prave vrednosti i poštujemo prošlost i ono čemu nas ona uči. Uvek nas uči da budemo humaniji, puni poštovanja, velikodušni, lepi. Potrebna nam je ljubav. Trebalo bi da je širimo u velikim količinama. Ona je pokretačka snaga. Mi smo ti koji smo odgovorni za našu budućnost. Potrebno je pomažemo i podržavamo jedni druge.

Zajedno smo jači

Zašto su odnosi važni? U našoj prirodi postoji urođena potreba za povezivanjem. Da krenemo od samog početka. Rođeni smo kao rezultat uspostavljanja veze dva bića.  Svi smo proistekli iz istog izvora i okončaćemo naše živote na isti način, za sada ne postoje besmrtna ljudska bića. Đordano Bruno je to objasnio pojmom  Anima mundi – sve u prirodi je povezano i ima svoj ciklus. Rast je moguć samo zajedno s ostalim ljudskim bićima.

Ukoliko naš određeni potencijal prevazilazi taj isti potencijal kod drugih ljudi, u obavezi smo da vodimo ostale i imamo veću odgovornost. Novorođenče ne bi preživelo bez majke. Starijim ljudima je potrebna briga i zaštita mlađih članova porodice.  Pevaču je potrebna njegova publika, s druge strane publici bi nedostajala ova bitna komponenta u njihovom životu. Prijatelji postoje da bismo mogli s njima da pričamo, da budemo podrška jedni drugima i ohrabrujemo jedni druge, da se zajedno smejemo, plačemo, sanjamo. Porodica je stub naših života. Genije je inspirisan delima drugog genija. Vatrogasci, doktori, volonteri su pokrenuti snažnom željom da pomognu drugima. Učitelji su odgovorni za obrazovanje i formiranje mladih “biljčica” na prvom mestu kao dobrih pojedinaca koji treba da poštuju ostale, i pomognu im da se razviju kao autentične ličnosti i postanu srećni.  Da li bi Aleksandar Veliki postao veliki da nije dobio ispravno obrazovanje od filozofa Aristotela? Jedna od najvažnijih i najjačih veza se ostvaruje između učitelja i učenika, koju odlikuje poverenje, služenje, posvećenost i istraživanje, koja ih ih menja na bolje.  Ovakve veze su najdragocenije jer teže da stvore veliki uticaj na druge koji je plod njihovog odnosa. Ponekad ima i primera vrhunskih pojedinaca koji su žrtvovali njihov život kako bi spasili čovečanstvo. Njihovi životi su bili uništeni ali principi kojim su bili posvećeni su opstali i nastavljaju da žive.  

Suština svakog odnosa je u davanju. Počnite sa “Šta mogu da učinim za tebe?”, tako jednostavno i velikodušno pitanje. Ponekad mislim da su biljke najuzvišenija bića, toliko mnogo daju i ne traže ništa.

Na kraju bih htela da dodam da su dugogodišnje studije – trajale su sedamdesetpet godina, jednog od najeminentnijih Univerziteta – Harvarda dovele do zaključka da su jedan od najvažnijih faktora za sreću odnosi. Ono što je važno je kvalitet odnosa. Dobri odnosi nas čine zdravijim i srećnijim. Ako si ti srećan i ja sam srećan. Tvoja sreća je uslov za moju sreću. Ova studija pokazuje da smo duboko obeleženi našim detinjstvom, okruženjem, prijateljima, kolegama… Čak i kada postoji negativan uticaj, može biti rešen. Pomažući drugima i njihovim mentorisanjem ovi loši odnosi se mogu transformisati u pozitivne. Na taj način ćemo se osetiti ispunjenim i počećemo da gradimo dobre odnose.

Sve počinje od humanosti

Zašto je toliko važno biti human? Mislim da je ovo jedini način da se živi jedan ispunjen i srećan život. Šta može biti važnije od toga da živiš dostojanstven život, a još više da učiniš dostojanstvenim drugo biće.   

Sve počinje od nas, s onim što nosimo u sebi. Ništa ne uzdiže više našu dušu nego kad smo humani.  Zar nije divan osećaj kad pomilujemo dete, poklonimo i dajemo nešto, pomognemo staroj osobi, osmehnemo se nepoznatoj osobi, damo hranu nekome ko je gladan ili odeću nekome kome je hladno ili je beskućnik. Pomognemo prijatelju u nevolji. Ulijemo nadu bolesnoj osobi. Pozovemo bližnje koji žive daleko od nas i kažemo im koliko nam je stalo do njih i koliko ih volimo.

Svet je pun izvanrednih primera velikih žena i muškaraca koji su živeli skromno, i to ih nije sprečilo da doprinesu čovečanstvu pomoću njihovih veličanstvenih dela.  Postoji jedna žena u mojoj zgradi koja svake godine za Božić ukrašava ulaz i sadi i neguje biljke u našoj maloj bašti.  Uvek je nasmejana. Jako je malo potrebno da bi čovek bio human.

Stalo mi je do tebe. Volim te. Hvala ti. Žao mi je. Oprosti mi. Ja sam odgovoran za tebe. Kako ćete znati da ste humani? Bićete veoma duboko dirnuti i inspirisani sa svakim humanim korakom koji preduzmete, i vaše srce će biti ispunjeno neopisivom srećom. Samo napred i ne zaustavljajte se!

Mojih pet životnih vrednosti

Razmišljajući o prvom tekstu na ovoj stranici, došla sam do zaključka da bi najbolji način bio da se predstavim kroz vrednosti u koje verujem. Prateći jednu od sesija pisca i motivacionog govornika Robina Šarme inspirisao me je i otreznio jednom vrlo snažnom porukom rekavši da razmislimo o naših pet vrednosti na dan naše smrti. 

Na ovaj način se vrlo brzo stiže do onoga što je bitno u našem životu. Za mene su ovo osnovne vrednosti koje bih želela da razvijem na najbolji mogući način:

  • Humanost
  • Odnosi
  • Misija
  • Obrazovanje
  • Karijera

Sve one su povezane i prepliću se jedna s drugom i proističu jedna iz druge. Na primer ako smo humani mi razvijamo dobre odnose s našom okolinom i izvršavamo našu misiju na ovoj planeti uz adekvatno obrazovanje koje nas vodi ka ispravnom karijernom putu. Hajde da probudimo tog uspavanog heroja koji čuči u svakom od nas i želi svoje parče slave.  

%d bloggers like this: